DRŽAVNE SLUŽBE UBILE ARKANA! PRODUŽIO SAM MU ŽIVOT ZA PAR SATI: Ljuba Šiptar za Kurir: Ponosan sam što sam STVORIO srpske tajkune

Svi ga znaju po nadimku Ljuba Šiptar. Ima život vredan romana, jer tu ima svega - od velikog novca, uticaja i moći, preko politike, pa do kontroverznih likova, spletki i ubistava.

O svemu tome Ljubomir Mihajlović Šiptar govori u velikoj ispovesti za Kurir.

Šta kažete na ocene da ste devedesetih bili moćniji od Miloševića, u to vreme neprikosnovenog predsednika države?

- Devedesetih ne da sam bio moćniji, nego sam bio država. Prvi put ću otkriti tajnu i zbog čega je tako bilo. U velikoj Jugoslaviji sam bio direktor predstavništva Jugobanke u Frankfurtu od 1987. do kraja 1991. Sticajem okolnosti, moj sin se tamo družio s Turčinom, Albancem i Amerikancem. E, taj Amerikanac je bio sin jednog uticajnog čoveka. Na roditeljskom sastanku upoznam tog čoveka i kaže mi on kako treba da se družimo i mi pošto nam se deca druže. I bude tako. Jednog dana mi, pred moj povratak u Srbiju, kaže da bi da mi da savet kako da budem najmoćniji u državi.

Pa šta vam je rekao?

- Kaže: "Hrvatska je izašla iz države, ima ogromne dinare, a uvešće svoju valutu, Slovenija isto, Makedonija isto, Bosna i Hercegovina isto, svi oni žele da se oslobode tih dinara, nije im bitno kako. Zato sad u Srbiji kupuj marke, posle možeš svima njima da prodaš za koliko god hoćeš." I ja tako prvo krenem da kupujem marke - ogromna suma je tako prikupljena - i ubrzo posle otkupim sve dinare od Hrvatske, Slovenije, BiH i Makedonije. Bilo je nekoliko stotina miliona dinara. Velika zarada, veliki novac... Eto kako sam bio gazda Srbije. A zapravo sam sve to finansirao novcem tih bivših republika. To je bilo ono vreme inflacije kad kod nas nije bilo nigde dinara. Sve sam ja finansirao - od vojske, policije, zdravstva, školstva... Sve te plate su išle iz banke koju sam vodio. Inače, moj trezor je čuvala specijalna jedinica MUP, dežurali su ispred s "kalašnjikovima", trezor ispod zemlje zgrade u Ulici Radivoja Koraća 6 bio je pun maraka.

Izdvojili ste 1992. godine Komercijalnu banku iz sistema Jugobanke i vodili je do 2004. Ko vam je najčešće tražio novac? Je l' su vas zvali ljudi iz vlasti?

- Nikad niko iz vlasti me nije pozvao da me pita šta to radim, kome dajem pare ili da traže da nekome dam. Davao sam pare po svom ubeđenju i nahođenju, uz savete svojih saradnika, naravno. Podržavao sam mala preduzeća, privatnike... Sve što je vredelo u privredi iz tog vremena - ja sam napravio.

Da li se kajete što ste - dajući povoljne kredite i pozajmice - stvorili mnoge srpske tajkune?

- Ne, ne kajem se. Ponosan sam.

Je l' Milošević tražio novac za finansiranje rata?

- Nikad, nijedan dinar.

Kako uopšte upoznajete Miloševića?

- Miloševića sam sreo samo dvaput. Prvi put sam ga uživo video na sastanku na koji je on - povodom ekonomskih reformi i na inicijativu tadašnjeg guvernera Dragoslava Avramovića - pozvao tridesetak najuglednijih bankara i privrednika. Tu sam prvi izložio šta sam imao, a na kraju je Milošević rekao: "Da imamo deset ovakvih kao što je Mihajlović, Srbija bi mogla da bude kao Švajcarska." Drugi put uživo smo se videli kad mi je sin poginuo - juna 2000. godine, tražio je da mi lično izjavi saučešće. Tad mi je rekao i da sam amnestiran od svega.

Kako - amnestiran?

- Pa Milošević je u to vreme hteo da me likvidira. Finansijski da me likvidira. Jedan ugledni i u to vreme Miloševiću veoma blizak političar me je krajem aprila 2000. godine upozorio na to - uveče mi je to poverio, a ujutru su već sva državna preduzeća počela s povlačenjem novca iz Komercijalne banke i prebacivanjem u centralnu banku. Odliveno je 85 miliona maraka, ogroman novac... Onda sam kazao - nećete mi tek tako uništiti sve što sam stvorio. Odmah sam pozvao jednu banku u Nemačkoj, jer sam imao kontakte širom sveta i ugled među bankarima, i zatražio kredit od 90 miliona maraka na šest meseci. Odobrili su mi za nekoliko minuta, preneli su mi 100 miliona maraka, na godinu dana s minimalnom kamatom. Tad su u vlasti videli da mi ne mogu ništa, da sam kralj... Sve su zaustavili.

A zašto je Milošević hteo da vas uništi?

- Tri su razloga. Prvi - Borka Vučić (direktorka Beobanke tokom devedesetih, prim. nov.) vršila je veliki uticaj na njega. Govorila mu je da sam falsifikator i da nisam neki bankar. A sve zato što se ona, pored mene, nigde nije videla u bankarskom svetu. Htela je, dakle, da me odstrani da bi ona cvetala i da bi radili šta hoće. Smatrali su je, kao, najboljim bankarom, a svaka banka gde je bila otišla je u stečaj. Druga stvar, još krupnija - bio sam dobar prijatelj sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, bio sam mu kao otac, radio je sve što mu kažem, ako mu kažem da puzi, on će da puzi. E, a on je u jednom trenutku došao u sukob s Miloševićevim sinom Markom. Marko je sreo Arkana u Knez Mihailovoj i rekao mu: "Dosta je bilo tvog carstva, pusti malo i nas da radimo, da uvozimo robu...", jer Željko je tada imao unosne poslove s uvozom akcizne robe, koja je bila skupa i tražena, dobro je zarađivao na tome. Tu je došlo do svađe između njih dvojice. To se ne zaboravlja. I treća stvar - kad je Milošević trebalo da se kandiduje za predsednika, Milo Đukanović je u Crnu Goru pozvao Arkana, Borislava Pelevića i Slavka Mijovića, koji su se dogovorili o agitovanju protiv Miloševića. A sva trojica su bili moji prijatelji.

Šta mislite o Miri Marković i njenom uticaju na Miloševića? Je li osnivanje JUL bilo pogubno po Miloševića i SPS?

- Lično ne znam, ali svi kažu da je ona vodila glavnu reč. A osnivanje JUL jeste bilo pogubno po SPS, sto odsto.

Negde sam pročitao da Markovićevoj niste dali pet miliona maraka za osnivanje JUL.

- Tačno tako. Došla je u banku s Nenadom Đorđevićem, koji će biti visoki funkcioner u njenoj stranci. Trebao im je novac da kupe zgradu za stranku, traži mi ona da dam pet miliona maraka na pet godina, s jedan odsto kamate, ali da, kaže, računam da oni to neće ni vratiti nego da pokrijem iz svojih prihoda, da im otpišem to. Ja na to odgovorim: „Mislio sam da vam dam kafu, a sad vam ni kafu ne dam, doviđenja!“ I oni odoše. Još se ljutila što sam je oslovio s „gospođo“, kaže: „Nisam ja gospođa, ja sam drugarica.“ Ipak, nisam imao nikave posledice ili doživeo odmazdu zbog toga što joj nisam dao pare.

Kako počinje vaša saradnja sa Željkom Ražnatovićem Arkanom?

- Mene je s Arkanom upoznao Stane Dolanc, koji je bio ministar unutrašnjih poslova SFRJ. A Arkan je, valjda, radio nešto za Službu, otuda je i znao Dolanca. Ja sam tada još bio u Jugobanci 2, to je sam kraj sedamdesetih. Arkan se požalio Dolancu da mu treba kredit da bi kupio neku kockarnicu na Svetom Stefanu i on ga pošalje kod mene. Tako smo se upoznali. U to vreme je sve bilo strogo sa davanjem kredita, a Arkan je tražio dva miliona maraka. Rekao sam mu: „Svi navijači Crvene zvezde da se poređaju ovde i da ti budu žiranti - ne mogu da ti pokriju ovo.“ Tako počinje naše intenzivno druženje. Sve do njegovog poslednjeg dana... Do nekoliko minuta pre njegovog ubistva.

Sedeli ste s Arkanom u „Interkontinentalu“ pet minuta pre njegovog ubistva januara 2000. godine...

- Tog dana kad je ubijen, došao sam na bazen u „Interkontinental“, gde sam redovno dolazio na plivanje zbog problema s ramenom. Tu u holu vidim Arkana, Mandu, Garića i još četiri-pet momaka. Kad sam prišao stolu za kojim su sedeli, on mi kaže „Gde si, đenerale“ - zvao me je tako zbog prezimena - izljubismo se, ja sednem, on ovim momcima kaže: „Pašaport“, što znači - bežite. Ostanemo tako Arkan, Manda, Garić i ja. Inače, sve vreme su tuda prolazila dva momka i samo su fiksirali naš sto, ukrštali su se kod našeg stola... Rekao sam da nas gledaju, a Arkan na to kaže: „Pa valjda imam i ja ko gleda njih.“ Sedeli smo od 9.15 do 17 časova. Dve stvari su ovde interesantne. Prvo, u jednom trenutku je došao foto-reporter, koji je Arkanu doneo neke fotografije sa utakmice Obilića, od tog fotografa je tražio da nas fotografiše, tražio je da ga zagrlim i posle fotografisanja je ustao i rekao: „Ova slika će da uđe u istoriju.“ Druga stvar - rekao mi je tog dana: „Danas sam najsrećniji čovek, nikome ne dugujem nijednu banku, niti neko meni duguje.“ Po kosovskim običajima, on je u intimnom društvu ženu zvao Baba, tako je oslovljavao Cecu. Kaže: „Odsad ćemo moja Baba i ja da se bavimo isključivo FK Obilić, imaćemo prvu ekipu koja će se takmičiti, imaćemo omladinsku ekipu da iz nje pravimo igrače za prvu. Ako godišnje prodamo - a sigurno ćemo moći da prodamo - bar jednog igrača za 20.000-30.000 maraka, meni i Babi će to da bude dovoljno.“ Oko 17 časova otišao sam na bazen, on je posle nekoliko minuta ubijen. Ma čim sam kročio na bazen, nisam se ni skinuo, specijalci su opkolili sve. Kažu - ubijen je Arkan.

I, šta mislite, ko stoji iza ubistva?

- Imam predosećaj da je u ovo ubistvo umešana država, da iza ovoga stoje državne službe, a na vlasti je tada bila porodica Milošević... Razloga je nekoliko. Prvi je to što je Arkan često dolazio u sukob s Markom Miloševićem zbog određenih poslova, često su se sukobljavali. Drugi razlog je to što je Arkan mnogo voleo Mila Đukanovića, kojeg je podržavao u svim akcijama, a Đukanović je često napadao Miru Marković i govorio da politiku ne vodi Milošević, nego ona. Treći razlog je to što je Arkan podržavao opoziciju u Srbiji, bio je i prijatelj s Đinđićem... Inače, šest meseci pre ubistva mene je pozvao tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković, koji je Miri i Slobodanu bio slepo veran i poslušan. Na tom sastanku je bio i Rade Marković, kojeg su spremali za načelnika kriminalističke policije. E, tu mi oni kažu: „Zvanično te upozoravamo... Mi ne možemo da ti zabranimo da se družiš s Arkanom i da imaš poslove s njim preko firme koja je klijent banke, ali vodi računa šta pričaš, šta radiš i, budeš li mimo zakona radio makar jednu finansijsku transakciju - bićeš uhapšen“. Kažu da će isto da saopšte i Arkanu, kojeg su, inače, samo dan pre toga razoružali, upali su mu u kuću i uzeli sve oružje. Izađem sa tog sastanka i na izlazu sretnem Arkana, koji je takođe došao kod njih, isto su tad i njemu rekli. On je od tada sam vozio svoj džip, nije imao obezbeđenje, nije imao nikoga više uz sebe. Tako je sve, pretpostavljam, pripremano za ubistvo.

Možda ste i vi izbegli smrt tog dana kad je Arkan ubijen?

- Ne, ne... Ja sam, u stvari, Arkanu produžio život od devet ujutru do pet po podne, koliko smo sedeli zajedno u „Interkontinentalu“. Ovi su čekali da ja odem pa da ga ubiju. Čekali su trenutak. Nisu hteli da pucaju dok sam ja bio tu. To su mi posle i iz policije rekli.

Sutra o Đinđiću, Stamboliću, Koštunici i drogi u sefu banke

(Boban Karović)

U četvrtak, 12. maja, KURIR VAM POKLANJA IKONU SVETI VASILIJE OSTROŠKI ČUDOTVORAC SA ZLATOTISKOM I MOLITVOM đ

Srpska pravoslavna crkva u četvrtak, 12.maja obeležava Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Tim povodom dnevne novine Kurir dan uoči slave poklanjaju ikonu sa zlatotiskom i molitvom.

Sveti Vasilije Ostroški je bio episkop zahumski i srpski pravoslavni svetitelj, a njegov dan važi za praznik kada se dešavaju najveća čuda. Njegove mošti se kao velika svetinja čuvaju u manastiru Ostrog, u Crnoj Gori, i mesto su hodočašća za vernike svih religija.

Ako rešite da potražite pomoć ovog sveca, od sutra treba da počnete strogi post koji će trajati sve dok na Duhove ne odete na Ostrog i tamo se pričestite.

Čitajte KURIR!