MIHAILO MEDENICA: Ako Hoča za nas nije velika- deci će nam i prag biti nedostižna visina

Gluv sam, nem i slep bez Kosova i Metohije, poručuje Mihailo Medenica u najnovijoj kolumni, koju prenosimo u celosti.

Gluv sam, nem i slep bez Kosova i Metohije.

Ništa je u meni- ako ono nije.

Kamen koji nigde ne pripada, kamen kojem se kamenje smeje i sprda- i kamen ima koren, krštenicu, svojtu…

S neke je planine stračao da ga u neku kuću uzidaju; da ga bace na raščeljuštene zveri; da monah na njemu počinje; da voda poteče iz njega…bez ovaj kamen pusti i crni, ni potok da ga ponese, ni da potone međ kamenje, ništa…bez Kosova i Metohije- ništa!

Duga ovozemaljskog nemam, zemlju sam namirio- kost sam kostiju pod njom…

I ovo zemlje ispod nokata su grobovi neznani- znanih…

Duga ovozemljskog nemam- dužan sam Kosovu i Metohiji, život za život.

Voleo bih da objasnim, no nije sve da se objasni.
Niti može, niti valja.

Da umem da objasnim šta je Srbinu Kosovo i Metohija posvetio bih svaku livadu kojoj to ne pripada, a postideo Gazimestan i Gazimestane pre njega.

To vino hočasnko što su zveri otele, nije njima do vina no do Hrista!

Misle krvi da mu se napiju, misle Boga da ubiju kad spale manastir, misle da nema vaskrsenja ako grobove prekopaju…budale.

Velika Hoča je sestra Golgote, skrili su je od fariseja i Juda, dali Srbinu da je skrije i sačuva.

I nazva je Srbin- Hoča. Samo je Gospodu kazao.

Biće vina dok se nebo plavi, iz uvelih i trulih čokota rađa…

Prvi je kalemljen raspećem, suv će roditi baš kao što se Srbin rodi gde misle da su ga satrli i raskorenili.

Da mi nije svanuća u Hoči dok je sve oko nje gorelo- ne bih naučio da vidim dok gledam.

Ne bih imao mira da nisam u nemiru Samodreže stao na molitvu. Ništa mi nisu mogle zveri, jarosne, izobličene, blede, vidi čovek kroz njih, ništa u njima…

Što su nas više ubijali to su teže mogli do Boga u nama…

Kopali su nam oči kao da Srbin vidom gleda?

Odsecali glave, a one nasmejane.

Palili kuće misleći da je Srbin bez zidova beskućnik?

Vešali o najviše grane kao da deca Dečana strahuju od visina?

Preklali monahe, kao da srpstvo samo nije iskušeništvo, poslušanje i podvig?

Koliko god da su nam otimali Kosova i Metohija za nas je ostalo više…

Nisu oni odhranili sestru Golgote, nit kosom mrtvih sinova i kikama mrtvih kćeri vezli raspeća…

Živote smo dužni Kosovu i Metohiji, voleo bih da objasnim ali kome treba objasniti život taj ga ne živi.

Ko veli da možemo bez Kosova i Metohije taj nema šta da izgubi jer ništa nema. Što potroši od svoje dece je uzajmio, njih je zadužio kod đavoljih kamataša…

Nisu zveri htele vino no Hrista, ni selo no Hoču, ni Srbina već Boga…

Gluvi smo, slepi i nemi bez Kosova i Metohije!

Mir u koji bežimo ne mareći za zavetnu svetinju ništa je do nemir iz kojeg nam deca neće uteći!

Trebaju li nad grobovima da nam ridaju ne znajući kuda će, ili na Kosovu i Metohiji da nam se raduju znajući odakle su..?

Ako Hoča za nas nije velika- deci će nam i prag biti nedostižna visina.

Mihailo Medenica