BESEDA PREDSEDNIKA VUČIĆA NA DAN DRŽAVNOSTI: Stvorili smo državu koja ima pravo na reč i na poštovanje

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić povodom Dana državnosti u Kragujevcu primio je poklon Grada Kragujevca, repliku Sretenjskog ustava, prisustvovao je i Sretenjskoj akademiji "Knežev zapis", a potom je održao i govor.

Ko je bio čovek koga je najveći pesnik našeg jezika i našeg pisma opevao i posvetio mu svoje najznačajinije delo? Ko su bili ti njegovi novi Obilići koje Srpska rađa? Stojan Novaković, predsednik Vlade, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije, ovako opisuje velikog Đorđa:

'Đorđe nije bio ni među knezovima, ni među bogatašima. Niti su kakvi god lični interesi imali da ga sklanjanju na miroljubivu politiku. Karađorđu se po njegovim vojničkim navikama lakše nego ikom drugom bilo odlučiti da povede napred Srbe koji više nisu hteli da trpe i da podnose.'

Neposredni svedok samog ustanka naš Homer, Filip Višnjić, hirurški precizno sažima karakter novih Obilića, Prometeja naše slobode i roditelja povraćene državnosti.

'Tu knezovi nisu radi kavzi niti su radi Turci izjelice, al' je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpeti turskoga zuluma.'

I ovde se jasno ističe socijalni aspekt onoga što je na početku bila samo pobuna, a što je umešnošću naših predaka preraslo u borbu za kulturnu i političku emancipaciju. I trajno obnavljanje državnosti.

Na današnji dan pre 2019. godine održan je zbor na kome je bilo oko 300 ljudi. Za vožda je izabran Đorđe Petrović, čija je prva zapovest bila - svaki svoga ubite subašu.

Veličnastvena pobeda na Ivankovcu značila je početak ratne peopeje u kojoj se ređaju herojske pobede poput Mišara, Deligrada, ustanici oslobađaju Poreč, Kladovo, Negotin, Paraćin, Ražanj, Kruševac, Beograd... Iako je u početku imao karakter bune protiv dahija, on 1805. postaje javno deklarisan rat za nezavisnost od Otomanskog carstva. Članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, prve Vlade obnovljene Srbije, bili su najmudriji i najškolovaniji ljudi tog vremena - od prote Mateje Nenadovića, Dositeja Obradovića, Petra Novakovića Čardaklije, Luke Lazarevića... Naši slavni preci bili su svesni da osim umeća na bojnom polju, državu moraju da krase diplomatski talenti i politička umešnost.

Izgradili smo Veliku školu, ona nije bila ni srednja ni visoka, već je zamišljena kao rasadnik budućih visokih državnih službenika, koji će graditi institucije naše zemlje. U njoj su izučavani istorija, geografija, računica, stilistika, nemački jezik, državno pravo, krivično i međunarodno. Profesori su bili Dositej Obradović, Simo Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, a đšaci Vuk Karadžić, Aleksa Karađorđević, Jevrem Nenadović, Sima Nenadović, Đorđe Protić... Tek 140 godina kasnije Republika Francuska na inicijativu Šarla de Gola osniva sličnu instituciju i naziva je nacionalnom školom za administraciju.

Ispravljajući nepravdu i mi u Srbiji počinjemo sa obnovom škole i državnog aparata i 2017. godine osnivamo Nacionalnu akademiju za javnu upravu, kao centralnu instituciju sistema stručnog usavršavanja i ponosan sam na ovaj obrazovni iskorak koji će tek u budućnosti obezbediti kontinuriano unapređenje usluga koje javna uprava pruža građanima.

Dolazeći danas i razmišljajući o tome šta bi trebalo da bude sadržaj moje besede i reči dvoumio sam se koliko daleko da idem u onome što nam se stvarno zbiva, a od kosovske katastrofe pa do ranog 19. veka, dakle više od četiri veka, naš narod je proveo u bunama, što hajdučkim, što uskočkim, što pak pod tuđim zastavama. Vekovima i pre Miloša nije nam manjkalo hrabrosti, ali postavilo se pitanje zašto je srpska revolucija bila uspešna, što se okončala obnavljanjem državnosti. Neki će reći zato što su nam išle u prilog međunarosdne okolonosti, jer kao što znate kada mi Srbi nešto postignemo, nikada to nije bilo zato što smo mi nešto bili umešni i uspešni, već zato što se nešto drugo dogodilo, kada su nam neki drugi krivi stvarno za nešto, nikada ti drugi nisu krivi, mi smo krivi. Nemojte da vas podsetim, čak i kad su nam bombardovali zemlju i ubijali decu, mi smo u svom komšiluku tražili krivca, a tek onda krivca u onome ko je te bombe bacao na našu zemlju.

Treći, a verovatno su oni u pravu, reći će vam da je naš uspeh vezan za Milošev politički genij i činjenicu da njegov talenat nije imao premca među savremenicima. A kakav je čovek bio kodža Miloš, zaslužan za Sretenjski ustav, ovde izglasan i donet, najbolje govori njegov savremenik Vuk Karadžić.

'Pošto se već narod po Srbiji predaje, veliki se vezir vrati natrag, a u Beogradu za vezira ostade Sulejman Paša Skopljak, koji se s Milošem tukao nekoliko puta. Osobito na Ravnju, gde je u ruku ranjen. Jasno je da Sulejman paša nije imao simpatija za Miloša, naprotiv. Jednom prilikom mu je zamerio i to čuveno ranjavanje. Ja sam od njega tako bežao, da nisam znao kuda ću udariti, pa mi on najpolsije ruku prebi na Ravnju (navodi pašine reči).

Kako je odgovorio kodža?

Ja je premio, ja ću je i pozlatiti, čestiti pašo (navodi reči kneževe).'

Na mudosti i poštovanju počiva svaka država i svaka državnost. Vojni poraz 1813. godine samo je odložio neminovnost stvaranja slobodne i jake srpske države. Na Sretenje 1835. godine usvojen je prvi moderni ustav. Drugi srpski ustanak dao nam je za pravo da pišemo zakone, iako kneževina pre Berlinskog kongresa de jure nije bila suvereni subjek međunarodnog prava. Dimitrije Davidović napisao je Sretenjski ustav, uzimajući za polazište ustave Francuske i Belgije, ali on odlazi i korak dalje. Ti koraci daju Srbiji za pravo da sebe trajno ističe u red najdrevnijih istinskih demokratija, ne samo na Balkanu, već i u Evropi. Ustav jasno predviđa da je svaki Srbin i bez svake razlike jednak pred zakonima srpskim, kako u odbrani, tako i u kazni, na svim sudovima od najmanjeg do najvećeg.

Sretenjski ustav potvrđuje Karađorđevu i Miloševu doktrinu da je Srbija država slobodnih seljaka, čije je pravo na imovinu potvrđeno najvišim pravnim aktima. Davidović čini čast našoj otadžbini, kada u svom ustavu zapisuje reči: 'Kako rob stupi na srpsku zemlju, onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao'.

Prvog dana rada Skupština je saslušala kneževu besedu, a drugog dana pročitan je Ustav i ukaz o osnivanju državnog saveta. Donoseći ovaj po mnogo čemu najmoderniji i najliberalniji ustav tog vremena Miloš stvara povolju klimu za dolazak učenih Srba, prvenstveno Prečana iz Austrougarske.

Ovde sam bio pre tačno sedam godina, u porti Miloševe crkve. Tada, kao i danas, opomenuo sam sebe, a želim da to prenesem i vama, da mi Srbi nemamo prava pred senima predaka, a da se ne prisetimo koliku smo žrtvu podneli na oltar otadžbine i koliko smo moramo da vodimo računa čuvajući svoju zemlju. I ono što sam rekao ovde ispred obraćajući se narodu, čini mi senajozbiljnija i najvažnija poruka, jer mi danas suočeni sa posledicama rata u kojem ne učestvujemo, a trpimo ga - na istoku Evrope, i oko pritisaka oko Kosova i Metohije, i danas svoj spas možemo da vidimo samo u činjenici da smo u poslednjih deset godina uspeli baš ono što su naši preci hteli, da stvorimo jaku državu, demokratsku, slobodnu i suverenu, koja je u stanju da raste, razvija se i jača i istovremeno se bori i čuva svoje nacionalne interese.

Stvorili smo državu koja ima pravo na reč i na poštovanje, i koja to pravo crpi iz poštovanja onih demokratskih principa na kojima bi čitavi demokratski svet trebalo da počiva. Ne oduzimajući nikome slobodu da se bori za svoje, mi možemo da zahtevamo da se poštuje i naša sloboda da budemo suvereni, sami odlučujemo i borimo se za svoje.

Bez države samo kao narod, to ne bismo uspeli. Bez države samo kao narod, bili bismo u poziciji onih naroda, i većih od nas, koji žive na tuđim teritorijama, pod tuđim zakonima, i koji su prepušteni na milost i nemilost tuđih interesa. Bez države i zato govorim, država, jer država je rađena ovde, i od tada država Srbija nikad nije umirala. Bez principa na kojima počiva, bez institucija, svih mehanizama na kojima su izgrađeni ekonimija, školstvo, zdravstvo, sloboda ne bi bila reč za koju živimo, već san za koji umiremo bez nade da će se ikada ostvariti.

Narodi stvaraju države, a države čuvaju narode, omogućavaju im da budu subjekti, a ne puki objekti svake politike i svake istorije.

Zbog ovih činjenica, zbog države Srbije danas, ta 1835. godina, taj ustav i ovaj praznik jesu toliko važni. Oni nas upućuju da se ne igramo ni sa državom, ni sa sudbinom, a pogotovo ne sa istorijom. Oni nas drže postojanim i čvrstim i u biranju cilja, puta kojim hoćemo da idemo i čuvanju slobode i nezavisnosti. I vrlo je jasno da to možemo samo ako je ta država dovoljno jaka i sposobna da ostane slobodna i na jasnom putu ka jasnom cilju, i zato ne postoji važniji zadatak nego das e prema onome što imamo, prema onome što je stvoreno našom slobodnom voljom, željom da snovi postanu stvarnost, odnosimo odgovorno, da ga čuvamo i jačamo i da ne dozvolimo da bilo ko ugrozi suštinu našeg postojanja i našeg opstanka, nemamo mi drugi garant za sve nas u centralnoj Srbiji ni za naš narod na KiM, za naše ljude u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, ni za one koji žive u mnogim drugim državama od države Srbije, ne može za njih njihova prava ni njihovu budućnost da izbori nikakva kozačka skupština, nikakve prazne parole, nikakav lažni patriotizam i nikakvi divlji pozivi na novi krug rata i smrti.

Stvaranje države jeste avantura, najveća koja postoji, ali kada je stvorena, nikakav avanturizam, država više ne trpi. Umesto toga potrebne su jasne odluke, bazirane na principima ozbiljnosti i odgovornosti, i ista takva politika državna koja zna da štiti državne interese, ne ugrožavajući pritom ni opstanak ni budućnost države i naroda koji čuva i štiti. Sigurnost, mir, standard, napredak nisu samo lepo upakovani proizvodi političkih ili stranačkih ponuda, naprotiv, to su postamenti na kojima počivaju naše mogučnosti, sposobnost da stvaramo i imamo budućnost, i da u njoj budemo slobodni, nezavisni i suvereni. Zato ponavljam i upozoravam sve nas, opominjem sebe, tako i vas, sa tim ne smemo da se igramo, jer država ne trpi avanturizam.

Moramo da nastavimo putem koji su utemeljili naši preci, a danas, ovde iza mene na istom zidu nas na svoje delo podsećaju i Veliki Đorđe i Veliki Miloš, čije smo i spomenike zajedno uklanjali i zajedno ćemo da ih vratimo, da bi nas baš opominjali koliko je krvi, ali i pameti i znanja, uloženo u srpsku državnost. Jer, ponoviću, država avanturizam ne trepi.

Naše je da brinemo, da je činimo uspešnijom, bogatijom i boljom. Samo tako ćemo imati sutrašnjicu i samo tako ćemo dati pravi značaj onome što je urađeno u Kragujevcu leta gospodnjeg 1835. Dobro je da imamo Kragujevac, dobro je da imamo Šumadiju, da imamo duh ljudi koji su uvek znali i iumeli da čuvaju svoju Srbiju. Živeo Kragujevac, živela Šumadija, živela Srbija, srećan praznik!', poručio je predsednik Vučić u svom obraćanju.

(Kurir.rs)