BILA SAM ZAŠTIĆENI SVEDOK U HAGU! Na suđenju Miloševiću nisam htela tajno da svedočim! JNA nije podnosila Arkanovu gardu

Dobrila Gajić-Glišić, koja je početkom devedesetih - u vreme rata u Vukovaru - bila šef kabineta ministra odbrane, u Tribunalu je evidentirana kao zaštićeni svedok C-028. Nekadašnji predsednik joj je posle završenog svedočenja poslao ruže

O svemu je vodila beleške - što je bio i njen radni zadatak koji joj je naredio ministar Simović rekavši joj da će nam "čitav svet suditi zbog ovoga što se dešava na prostorima naše zemlje" - a koje su 1992. kao feljton objavljene u Ninu pod nazivom "Iz kabineta ministra vojnog", potom je izdala i knjigu "Srpska vojska - iz kabineta ministra vojnog", zbog čega je platila visoku cenu - ostala je bez posla, dobijala je pretnje, pa čak je i optuživana da radi za strane službe. Poznato je i to da se pojavila u Hagu kao svedok u slučaju protiv Miloševića, dok je njena knjiga bila uvrštena u dokazni materijal.

- Moja knjiga je ušla u dokazni materijal odbrane i optužnice. Bila je kao prvi dokazni materijal prosekutora, koji je sa njom mahao na startu prilikom podizanja optužnice, a na samom suđenju uvrštena je kao dokazni materijal odbrane. Knjiga je objavljena 12. jula 1992. godine i u narednih deset godina izdata je u šest izdanja u našoj zemlji, u Švajcarskoj i Australiji - kaže za Kurir Dobrila Gajić Glišić.

Ona je, inače, u Hagu najpre bila zaštićeni svedok C-028, nudili su joj i promenu identiteta, novi život negde u inostranstvu, ali je ipak sve to odbila i u sudnici se pojavili bez zaštite identiteta...

- Moj advokat je dogovarao sa istražiteljima sve i mi smo u svemu do tančina vodili diskusije. Da, nudili su mi promenu identiteta, a to znači da bi moje ime i sav dotadašnji rad bio "mrtav" i to je u startu otpalo! Zar ja da ne vidim svoju decu, svoju majku, da ne odem u svoje selo Kovačevac? Dogovor je, ipak, pao da budem zaštićeni svedok C-028. Kako su istražitelji često dolazili u blizinu stana gde sam stanovala, počele su da kolaju priče kako se družim sa nekim mladim, elegantnim i čudnim ljudima. Moja česta putovanja u Amsterdam, gde su me čekali, bila su uočljiva i počelo je da se priča opet o meni kao špijunu. U svim tim razgovorima od Kulina Bana, sindikata, partije, organizacije, pa i knjige, ja nisam pristajala da budem svedok na sudu. Razgovori - da, ali bilo kakvo svedočenje - ne, jer je drug predsednik moje zemlje Slobodan Milošević spasao moj život i ja nisam ni jednu lošu reč želela da kažem protiv njega - priča ona i dodaje:

Javno svedočenje

- Dok sam boravila u Hagu u septembru i oktobru 2002. godine, Karla de Ponte naredila je da me tajno dovedu u Beograd i da se traži od jugoslovenske i srpske Vlade moje oslobađanje od svih državnih i vojni tajni i moje svedočenje na sudu. Meni je u prostorijama Haškog tribunala na Dedinju 10. oktobra 2002. naređeno od strane ovlašćenih lica da moram da svedočim i da istražiteljima stavim na uvid sve što imam od dokumenata, koje je kasnije drug Milošević uvrstio u svoju odbranu. Naravno, dobila sam dokumenta o oslobađanju čuvanja vojne i državne tajne od naše zemlje 3. februara 2003. a od haških istražitelja moj advokat je dobio ugovore da sve što kažem i napišem moram i da autorizujem, da protiv mene i još nekih lica koje sam štitila ne može nikada da bude podignuta optužnica. Na samom suđenju tražila sam da moje svedočenje bude javno, jer moji sinovi mora da znaju da njihova majka nikada nije bila špijun i da nikada nije radila ni za jednu obaveštajnu službu.

Susret s Miloševićem

Prepričava i kako je izgledao haški susret s Miloševićem:

- Svi moji raniji susreti sa predsednikom Miloševićem su bili veoma srdačni, kao i samo svedočenje, tako da nas je sudija Mej često opominjao da nismo na kafi. Na kraju mog svedočenja, predsednik je želeo moju knjigu "Srpska vojska" da dobije od mene sa potpisom, "ako Najs dozvoli" i ja sam mu knjigu potpisala. Stražar koji je stajao između nas predao je Miloševiću knjigu, a on je pitao Najsa da li može da mi pošalje cveće. Dok smo posle mog svedočenja, pričali kako je bilo, neko je uneo veliki buket ruža, predao mi rekavši mi da je to od Miloševića. Istražitelji su mi predali jednu šolju sa logom, koju i danas čuvam, kao i fotografiju sa Miloševićevim ružama.

General autorizovao rukopis knjige

Nakon objavljivanja feljtona i knjige "Srpska vojska - iz kabineta ministra vojnog", koju je general Tomilav Simović autorizovao, Gajić-Glišić našla se na udaru mnogih. Zbog "odavanja državnih i vojnih tajni" su joj, kako kaže, pretili, vojni bezbednjaci pokušali su da je likvidiraju čak četiri puta, dok su generali JNA tvrdili da je strani špijun...

- U međuvremenu generala Simovića su penzionisali, a meni izrekli meru prestanka radnog odnosa, između ostalog i zbog toga "što sam se provlačila kroz ključaonicu zaključane kase i tamo čitala poverljiva dokumenta". U to vreme, ministar Dača Ž. Marković, javno na TV je objašnjavao zašto mene treba likvidirati, zatvoriti i proglasiti ludom. Hapsili su me, provela sam noć u zatvoru, ni kriva ni dužna, pokušali su da me isprovociraju da počnem da vičem, ali nisam, sledećeg jutra moj sin je polagao prijamni na Elektrotehničkom fakultetu, pa sam tada mislila da za svađu i viku uvek imam vremena. Tako sam izbegla da me odvedu u ludnicu. Znači, prvi put su pokušali da me likvidiraju na random mestu. Spasio me načelnik centra potpukovnik Jovanović, drugi put u podne su upali u kuću, pokupili svu tehniku a i neka dokumenta, srećom, ja sam koji minut ranije sela u taksi i otišla u štampariju... Treći put su mi eksplodurala kola u vožnji. Ostala sam sa volanom u rukama, neogrebena. Stručnjaci su rekli da mi je na motor bio postavljen plastični eksploziv. I četvrti put neko je pucao u kola u kojima sam se vozila... To je što ja znam. Jedna strana novinarka mi je rekla da mi se telefon prisluškuje, da me svuda prate i da je predsednik Milošević naredio da imam stalnu pratnju i zaštitu. Za to sam mu se zahvalila na sudu - kaže naša sagovornica.

Potresne fotografije s terena

Kako dodaje, država je devedesetih imala obimnu neobjavljenu dokumentaciju o stradanju srpske strane u ratu u Hrvatskoj i BiH. Postojalo je i mnogo potresnih fotografija.

- Fotografije spaljenih i rasporenih tela, sa izvađenim očima, izvađenim unutrašnjim ogranima, odsečenim penisom i gurnutim lešu u usta dostavili su nam naši obaveštajni organi, tvrdeći da su njima to dale strane službe. Fotografije su pravljene u okolini Osjeka i tvrdili su da se organi vade Srbima i prodaju Nemcima, a od Nemaca dobija oružje za nekog Dedakovća, tj. za hrvatsku vojsku. Jedan špil tih fotografija predali smo Goranu Hadžiću da ih odnese u Hag I tamo pokaže na mirovnoj konferenciji, a drugi špil predat je našim ljudima da ih nose u Švajcarsku... - kaže ona.

Dobrila Gajić Glišić je svojevremeno upoznala i Željka Ražnatovića Arkana. Njegova dobrovoljačka garda, kaže, nije imala baš dobar odnos sa JNA.

- Njihov odnos nije bio sjajan. JNA nije podnosila Srpsku dobrovoljačku gardu, jer su oni trebali da budu okosnica buduće srpske vojske, profesionalne, nadstranačke vojske za odbranu srpstva i srpskih interesa. Oni su bili obučeni specijalci jugoslovenske i srpske Državne bezbednosti i JNA ih nije podnosila. Po tadašnjim sekretarijatima za narodnu odbranu mobilisana su srpska deca, jedinci, terani su na ratište kao "dobrovoljci", ginuli kao zečevi, a JNA je njihovu smrt objavljivala kao "herojsku". Kada je trebao da se usvoji nacrt Zakona o Vojsci Srbije, generalu Simoviću nije dozvoljeno da se pojavi s Arkanom na TV. Arkan je tada izjavio da mu je komandant patrijarh Pavle - kaže ona i dodaje da je potom i vlada pala 12. decembra 1991.

Još jedan od ljudi koje je srela devedesetih bio je vlasnik "Jugoskandika" Jezdimir Vasiljević, koji je ovde ostao upamćen po tome što je prevario veliki broj građana koji su mu poverili novac na štednju.

- Vlasnik Jugoskandika je bio državni projekat. Za sve uloge u "Jugoskandik" garantovala je država. Novac koji je sakupljan u toj banci nošen je u koferima u Izrael i tamo je kupovana oprema za dobrovoljce, laserska vojna tehnika, nafta i benzin za front... U to vreme su bile nezapamćene sankcije Srbiji i sve što se plaćalo, plate vojnicima u Hrvatskoj, kupovina opreme - bilo je u kešu - navodi Gajić-Glišić.

Život u Americi

Inače, ona od 1999. godine živi i u Americi i u Beogradu. Kaže da Amerikanci o Srbima misle sve najbolje.

- Mi svi smo najbolji ambasadori naše zemlje. Srbi su najbolji naučni radnici, inšenjeri, lekari, vozači kamiona i vlasnici najvećih kamiondžijskih firmi, najbolji radnici na svojim radnim mestima, najbolji legalni prodavci Zastavinog oružja. Niko o Srbima nikada nije rekao nijednu lošu reč. To mi sami sebe tamo u Srbiji obmanjujemo. Imam nekoliko prijatelja na važnim državnim funkcijama koji bi želeli da dođu sa mnom u Srbiju, ali ja ne smem da ih dovedem, bojim se proglasiće me opet špijunom - priča Gajić-Glišić.

Otkriva da je davne 1983. upoznala Ronalda Regana, te da je sedela i s Džordžom Bušom. A od kada živi u Čikagu često sreće mnoge istaknute političke ličnosti. Upoznala je Hilari Klinton, Baraka Obamu, srela je Donalda Trampa za kojeg je i glasala na izborima. Međutim, kaže da nije ni u jednoj partiji.

Kurir.rs