BESTIDNA TEZA DA JA OPRAVDAVAM BOMBARDOVANJE SRBIJE: Veran Matić u autorskom tekstu o odbrani Radeta Markovića za ubistvo Ćuruvije

Ćuruvija dočekao bombe, a Veran Matić ih pravda. Na to bi mogla da se svede odbrana prvooptuženog Radomira Markovića, bivšeg šefa Resora državne bezbednosti „tajne policije“, koji se nalazi na izdržavanju jedinstvene kazne zatvora, izrečene u pravosnažnim presudama za ubistvo: četiri člana Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali, za ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, za neuspeli pokušaj atentata na lidera Srpskog pokreta obnove u Budvi.

Odbrana optuženih mogla bi da se svede na naslov teksta iz Politike Ekspres „Ćuruvija dočekao bombe“ koji je najavio Slavkovu egzekuciju. Nekoliko optuženih ponavljalo je teze da je 27 pripadnika DB moralo da prati metu Ćuruviju, samo da bi registrovali kontakt nekog špijuna ili dostavljača novca. I da javljaju na svakih pet minuta gde se nalazi. Neverovatno je, nerazumno, a ponajviše opasno da 24 godine nakon Ćuruvijnog ubistva nepravosnažno osuđeni na ukupno 100 godina robije koriste istu argumentaciju protiv mene, u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, koju je osnovala Vlada Republike Srbije.

Ali zašto da ne? Ako su mogli da na Uskrs 1999. godine ubiju čoveka u po bela dana, usred Beograda (kako se tvrdi u optužnici), pravdajući se njegovom izmišljenom podrškom nelegalnom bombardovanju, zašto se 2023. godine ne bi ovako branili, bestidno lažući da je osuda počinjenog zločina zapravo pravdanje nečeg nelegalnog.

Odbrana želi da poništi činjenicu da sam bio uhapšen prvog dana bombardovanja, da je Radio B 92 zatvoren, a zatim i nelegalno preuzet. Pisao sam u medijima kao što je Njujork Tajms protiv bombardovanja, a u međunarodnim novinarskim forumima i u asocijacijama zdušno sam se zalagao da se bezumno ubijeni radnici Radio-televizije Srbije uvrste u novinarske ratne žrtve.

Jasno je da se odbrana trudi da to poništi jer sam, očito, lociran kao glavni krivac za sudski proces u kojem su nedvosmisleni dokazi o njihovoj krivici. Napadajući Komisiju za istraživanje ubistava novinara oni istovremeno napadaju i Vladu Srbije, koja je svojevremeno i formirala Komisiju u mandatu tada prvog potpredsednika Vlade, a sada predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Da li Radomir Marković, ovakvom odbranom, želi da optuži i Aleksandra Vučića da želi da prikrije i zaštiti krivce za „Milosrdnog anđela“, kako je nazvao bombardovanje Srbije. Na sudskom veću je da prepoznaju pretnju i stanu na stranu države u zaštiti javnog interesa, kao što je iza toga stala Komisija za istraživanje ubistava novinara.

Komisija je nastala kao originalni mehanizam rešavanja nerešenih slučajeva ubistava medijskih radnika i zato se u ovom finalu pred Apelacionim sudom kao predsednik Komisije osećam kao meta za likvidaciju, posle suđenja optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije. I često sam se u publici Specijalnog suda osećao kao da sam ja na optuženičkoj klupi, a ne oni koji su već optuživani i osuđivani za najteže zločine, ili oni koji su u bekstvu od samog početka ovog procesa.

Često pomislim šta se desilo sa brojnim dokazima iz devedesetih kada je, nakon Petog oktobra, taj isti Radomir Marković sa ekipom ostao na čelu resora Državne bezbednosti. Nekoliko meseci je trajalo uništavanje dokaza koje nove vlasti nisu zaustavile. Akcija „Sablja“, sprovedena nakon ubistva premijera Đinđića, umnogome je razotkrila neprofesionalni i zločinački rukopis „službe“ koji je zaslužan za Slavkovo ubistvo, četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, atentat u Budvi, otmicu na Košutnjaku i zversko ubistvo Ivana Stambolića na Fruškoj Gori.

Dokazi koje je predočilo Tužilaštvo i iskazi njihovih saučesnika i svedoka u nekim od pomenutih zločina, jasno ukazuju da su oni to uradili i ubedljivo svedoče o njihovoj krivici. Odbrana tokom trajanja krivičnog procesa dodatno potkrepljuje dokaze, ne o nevinosti, već o krivici.

Ubistvo Slavka Ćuruvije bio je i ostao svetski presedan. Ubijen je glavni i odgovorni urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin, u vreme bombardovanja NATO pakta, sa lažnom informacijom u naslovu teksta tabloida koji je objavljen kao najava ubistva, a potom prenet i u centralnoj informativnoj emisiji državne TV – „Ćuruvija dočekao bombe“. Dvadeset četiri godine kasnije, sudi se optuženima za organizovanje i egzekuciju ovog ubistva. Ova optužnica je podneta 15 godina posle samog tragičnog čina, tek pošto je osnovana vladina Komisija za istraživanje ubistava novinara. Komisiju čine predstavnici policije, novinarske zajednice i Bezbednosno informativne agencije. Istragu je vodio nadležni zamenik tužioca za organizovani kriminal.

Radna grupa MUP-a, koju je predvodio inspektor Dragan Kecman, radila je pod ingerencijom i naredbama tužioca. Celokupna zakonska procedura je do detalja poštovana, ceo proces na kojem je zasnovana optužnica, kao i sama optužnica po kojoj je suđeno optuženima. Vlada Republike Srbije je osnovala Komisiju potpuno svesna činjenice da je nekažnjivost ubistava novinara nedopustiva. I od početka rada Komisije, nadležni organi su davali podršku njenom radu, kao i radnim grupama kada god je to bilo potrebno. U ovom slučaju, Vlada Republike Srbije je učinila sve što je bilo moguće i potrebno da bude suđeno optuženima.

Sto godina zbirne kazne sud je izricao u dva navrata. Sada veće Apelacionog suda odlučuje o žalbama i doneće presudu zasnovanu na sopstvenim zaključcima i prezentovanim dokazima. Komisija za istraživanje ubistava novinara je od samog početka svoje misije zahvalna na podršci institucijama sistema, koja je rezultirala podizanjem optužnice i do sada izrečenim presudama. Ova presuda je važna za suočavanje sa zlom prošlošću, i MUP-a i Resora DB. Kao i nas iz novinarske profesije. To su preduslovi za trajna opredeljenja svih da se više nikada ne dopusti da se dogode ubistva novinara, kao i da nasilje i pretnje novinarima ostanu nekažnjivi.

Znam da eventualna osuđujuća presuda u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije neće vaspitno delovati na optužene.

Ipak, za budućnost Srbije i njenog sistema bezbednosti, kao i za vladavinu prava, veoma je važno da zločinci budu osuđeni na maksimalne kazne zatvora, kako bi se postigla svrha generalne prevencije. Više nikome ne sme da padne na pamet da, koristeći svoje mesto u sistemu bezbednosti, čini zločine ili ih prikriva. Zato je toliko bitna pravda nakon skoro četvrt veka od ubistva Slavka Ćuruvije.

To što sam sada ja meta istih onih koji su optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije je od ovog trenutka problem države, a ne moj lično. Nerešeni zločini su i doveli do atmosfere u kojoj ponovo neko može da bude proganjan i ubijen. Srbiji koja želi da bude pravedno društvo, da bude deo Evropske unije, to može da bude samo problem, bez obzira na to što se konačno suđenje privodi kraju – 24 godine posle Slavkovog ubistva.

(Kurir.rs/Javniservis.net)