NAPOLEONOVA PALICA U RUCI I ŠIPAK U DŽEPU: Zahuktava se borba za vođu protesta i skupljanje kajmaka

Šta smo, dakle, imali ovih dana?

Juče po podne je zagrebački Jutarnji list Radomira Lazovića, lidera Ne davimo Beograd, predstavio kao čoveka „koji stoji iza protesta“. (Bez njegovog znanja?)

Juče ujutru na kioscima se pojavio Danas, a u njemu intervju sa Srđanom Milivojevićem, poslanikom DS. "Vi ste viđeni kao neformalni vođa protesta...“, obraća mu se novinarka.

Prošlog petka kasno uveče Nebojša Zelenović, lider stranke Zajedno za Srbiju, na iznenađenje ostalih, odlučio je da se protest nastavi blokadom auto-puta „do ispunjenja svih zahteva“… (Trajao do polaska prvi jutarnjih autobusa.)

Jedan, dva, tri, četiri, dodajmo i Biljanu Stojković u niskom startu iza prve postave… imamo najmanje pet dramatis personae koje pretenduju na vođstvo najnovijeg talasa protesta. Za sada!

Budući da neki ni u svojim strankama nisu dosegli liderske pozicije, njihova se ambicija da stanu na čelo mnogo brojnije kolone čini nerazumnom. Da li je?

Napoleon je, podstičući svoje jedinice, govorio da se u rancu svakog vojnika nalazi maršalska palica – da svaki od njih, ako se u pohodu istakne, može da postane glavnokomandujući. Ima više od dva veka od tada kako se autsajderi širom sveta teše ovom efektnom dosetkom. Tako je i kod nas… Pripadnici drugog i trećeg ešelona srpske opozicije svakog petka bude se sa smeškom i izlaze iz kuće omamljeni slatkom nadom da će baš njih na kraju tog dana masa na ramenima uneti u zdanje na Andrićevom vencu ili u Nemanjinoj.

Zato tokom šetnje onako bodro koračaju i energično gestikuliraju, kao da im je u ruci ona imaginarna Napoleonova palica. Drugu ruku drže u džepu, pesnice stisnute u šipak svima ostalima koji se nadaju istome!

Njihovo je geslo, i geslo sveukupne srpske opozicije od 1990. pa do danas, potvrđeno iks puta: „Može biti samo jedan!“

Otuda iskakanja poput Zelenovićevog i Marinikinog, ili u najmanju ruku nepreciznog predstavljanja kao što je Lazovićevo. I otuda nervoza da se ne propusti ta jedna jedina šansa u životu, srećni slučajni trenutak koji treba da nadoknadi godine i decenije upornog i sistematskog političkog rada na političkom programu stranke, i njegovoj realizaciji.

Politički program? Nema toga!

Ako ovih dana pitate prosečng građanina šta je razlog nezadovoljstva dela opozicije i šta njihove pristalice koje se petkom okupljaju u centru Beograda traže, velika većina će vam reći: traže zabranu rijalitija. Zahteva je, inače, legion, tu su i ostavke u vladi, i mir u svetu… ali su se ukidanje frekvencija televizijama koje emituju rijalitije i zabrana ovih programa nekako nametnuli kao ključni problem Srbije. Da Kristijan Golubović podnese ostavku, pa će sve biti u redu!

Uzrok ovome samo je delom neozbiljnost organizatora protesta i njihova fiksacija na temu za koju veruju da ima najširu ciljnu grupu. Iza zahteva za preraspodelu frekvencija – da se oduzme Pinku i Hepiju i da televiziji N1, i gašenja postojećih tabloida, čime bi se, veruje se, oslobodio prostor za nova izdanja ovog žanra – Novu, stoje poslovni interesi mastermajnda srpske „proevropske“ opozicione scene, tajkuna Dragana Šolaka.

A pošto je biznis uvek iznad politike, ovaj se deo srpske političke scene rijalitija drži kao pijan plota, izbegavajući da se izjasni o pitanjima od suštinske važnosti za Srbiju i njene građane. Sve dok Šolak ne vidi na koju će stranu vetar da se okrene, nama ni Marinika, ni Lazović, ni ostalo društvo neće reći kako vide rešenje kosovskog pitanja i šta misle sa Srbima koji tamo žive; da li su za neutralnost zemlje ili nisu; za koju se opciju opredeljuju kad je energetska stabilnost u pitanju…

Odgovori na ova i sijaset podjednako važnih pitanja građanima Srbije duguje svako ko ima ambiciju da se uspne na vlast.

To važi i za one koji bi da zaobiđu izbore kao nesavladivu prepreku, i koji bi da postanu predsednici i premijeri pomoću Napoleonove palice. Ili štapića u mađioničarevoj ruci, koja će ih, kao zeca za uši, izvući iz šešira.

Kurir.rs

Bonus video: