TELESNE RANE SU ZACELILE, ALI BOL U DUŠI NIKADA: Bogdan je jedva preživeo pucnjavu albanskih terorista koji su mu ubili drugove

Bogdan Bukumirić, iako teško ranjen, uspeo je da preživi stravičan zločin koji su pre tačno 20 godina počinili još uvek nepoznati teroristi kraj reke Bistrice, u Goraždevcu na KiM, kada su ubili njegove drugove - Ivana Jovovića (19) i Panteliju Dakića (12) i ranili još troje srpske dece.

Bukumirić, koji je tada imao 15 godina, podelio je za ovaj portal svoja sećanja koja ga, kako je rekao, ne napuštaju ni na trenutak.

- Neverovatno nešto, na tako malom prostoru, niko nije ni sanjao od svih nas koji smo živeli u tom selu, koji smo pohađali školu, da je moguće da doživimo takvu tragediju i traumu - kazao je.

Tog dana, kao i svakog drugog, otišli su na reku da se rashlade.

- Svi su prolazili pored moje kuće jer je bila najbliža do reke i tog dana su me pozivali drugari da idemo, ja sam odolevao, pitao sam i oca, koji kao da je imao neki predosećaj - rekao mi je "nemoj još malo, hladna je voda"...Ali nakon toga mi je dozvolio i ja sam otišao. Ušao sam u vodu, voda je bila mnogo hladna tako da sam brzo izašao i stao sa drugarima koji su već bili založili vatru da pečemo kukuruz - kazao je Bukumirić živo se sećajući svakog detalja.

Dodao je da je stajao pored Panta, čiji je život zaustavljen samo posle nekih 10, 15 minuta.

- Posle 10, 15 minuta počela je rafalna paljba. U prvom momentu nismo znali šta se dešava, a onda su me tri metka pogodila sa leve bočne strane, što me je odbacilo 20 do 30 centimetara i meni kroz glavu prolazi da želim da vidim monstruma, zlikovca koji je pucao. Okrenuo sam se naglo prema njima u nadi da ću videti lik, da ako eventualno preživim - zapamtim. Međutim, pogodila su me dva metka iznad grudnog koša i više nisam mogao da stojim na nogama. Prilikom pada, pogodio me je i metak u glavu, a osmi metak mi je okrznuo članak leve noge - ispričao je i dodao:

- Stavili su me u jedan auto i prebacili me u bazu Kfora u Goraždevcu, ali nisu imali tu doktora da ukaže prvu pomoć, pa su me prebacili u seosku ambulantu gde su mi previjali i ublažavali povrede. U međuvremenu, meštani i moja porodica traže od Kfora da me prebace u Pećku bolnicu, u njihovu bazu, međutim dobijaju odgovor da to ne može da se učini zbog bezbednosti.

Njegova sećanja sežu do toga da su brat i komšije kolima sa srpskim tablicama krenuli ka toj bazi gde im je neposredno kod pijace u Peći stao auto.

- Komšija je sedeo na zadnjem sedištu pored mene i sve vreme me je bodrio da će sve biti u redu. Kada nam je stao auto, nasrnuli su na nas, hteli su da nas izvuku iz auta, demolirali su auto, komšiju koji je vozio su udarali pesnicama, kamenjem, a komšija koji je bio pored mene me je štitio od svega i od udaraca. Tu se moje sećanje prekida - ispričao je Bukumirić.

U pećkoj bolnici je bio smešten u sobi u kojoj je ležao i ubijeni Pantelija.

- Pantelijin otac je držao za ruke i njega i mene. U bolnici su se veselili, puštali glasno muziku, tu su bili i ostali ranjeni. Nakon toga dolazi doktor i Kfor da pruže prvu pomoć, što otac poginulog Panta nije dozvolio jer je smatrao da će nam ubrizgati nešto u organizam da nas nema. Nakon izvesnog vremena, doktorka iz Goraždevca koja je bila sa nama, primetila je da dajem znake života i insistirala je od Kfora da me prebace u severni deo Kosovske Mitrovice. Oni su se opet izgovarali da moraju da pitaju komandu u Peći, a da komanda u Peći mora da pita komandu iz Prištine i tako - ispričao je Bukumirić.

Sa odlukom da ga prebace odugovlačili su tri sata, nakon čega su dozvolili da njega i Marka Bogićevića helikopterom transportuju.

Kako je kazao, i danas, kada se seti cele situacije, oseća se apsolutno isto kao i prvog dana.

- Monstrum, zlikovac koji je pucao na tada nedužnu decu šeta na slobodi, možda ga svakog dana gledamo, možda on mene gleda i smeje se, to ne znam. Svakog dana očekujem, svake sekunde očekujem da me neko pozove i da kažu "Bogdane, monstrum, zlikovac ili kako god, uhapšen je". Bilo bi mi malo lakše - kazao je.

Dvadeset godina kasnije, Bogdan Bukumirić živi u Beogradu, ostvario se kao porodičan čovek, a snagu za život mu daju dve ćerkice.

Ubistvo srpske dece na reci Bistrici smatra se jednim od četiri najveća zločina nad Srbima od 1999. godine i dolaska međunarodne misije na Kosovo.

Kurir.rs/ Kosovo onlajn