NEKAD RUŠILI MILOŠEVIĆA, DANAS TROŠE PENZIONERSKE DANE PO PLANINSKIM SELIMA: Gde su i šta rade neki od aktera 5. oktobra

Petog oktobra 2000. godine u Beogradu su održane velike demonstracije kojima je srušen režim Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije.

Dvadeset i tri godine kasnije insteresantno je videti gde se nalaze glavni akteri ovih istorijskih događaja.

Zoran Đindić, predsednik Demokratske stranke i prvi demokratski premijer, ubijen je ispred zgrade Vlade 12. marta 2003. godine. Zbog njegovog ubistva pripadnici Zemunskog klana, među kojima je i Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO, dobili su maksimalne zatvorske kazne.

Vojislav Koštunica, bivši predsednik i premijer, u vreme protesta je bio na čelu DSS-a. Iz političkog života se potpuno povukao nakon odlaska sa mesta predsednika stranke i vrlo retko daje izjave za medije. U međuvremenu se i po drugi put oženio, posle smrti supruge Zorice, a vreme uglavnom provodi u svojoj vikendici u selu Belanovica.

Nebojša Čović je u vreme protesta bio lider Demokratske alternative. Kasnije je obavljao funkciju šefa Koordinacionog tela za Kosovo, a danas se nalazi na čelu KK Crvena zvezda.

Velimir Ilić je bio predsednik Nove Srbije i 5. oktobra 2000. godine je predvodio Čačane, možda i najčuveniju kolonu građana koja je 5. oktobra stigla u Beograd. Do 2008. godine je obavljao ministarsku funkciju, a posle problema sa zdravljem nije više toliko aktivan u politici. Doduše, možda ga danas nema toliko u javnosti, ali njegova rečenica, upućena putarima 2007. godine: "Ljudi, mnogo kradete, da kraduckate pomalo, pa da vas tolerišemo" i dalje je sveprisutna. Baš kao i priča da je, dok je bio ministar bez portfelja, hteo da se "žrtvuje za Srbiju tako što je hteo da 'nagna babu'", tj. da se***alno napastvuje Medlin Olbrajt kako bi se "normalizovali odnosi između Srbije i SAD".

Milan St. Protić je bio član Predsedništva DOS-a, a u demonstracijama 5. oktobra držao je govor ispred zgrade Savezne skupštine, posle čega su se demonstranti sukobili sa policijom i zauzeli skupštinsku zgradu. Tokom vecernjih sati, lideri DOS-a su održali sednicu Skupštine grada u Starom dvoru i izabrali Protića za njenog predsednika, što je zapravo bila funkcija u rangu gradonačelnika Beograda. Protić je od februara do avgusta 2001. bio i ambasador u SAD, a formalni razlog za sumenu sa mesta ambasadora jeste što je za patrijarha Pavla priredio prijem u ambasadi, u okviru koga su prostorije ambasade osveštane, a što je prema oceni ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića bilo nespojivo sa principom odvojenosti crkve i države. Ipak, to ga nije sprečilo da bude i ambasador Srbije u Švajcarskoj i Lihtenštajnu od 2009. do 2014. godine.

Goran Svilanović je bio lider Građanskog saveza Srbije, a nakon pobede DOS-a je obavljao i funkciju ministra inostranih poslova. Danas živi i radi u Beču kao ekspert i konsultant za organizacije koje se bave Balkanom.

Čedomir Jovanović je tokom kampanje 2000. godine šef izbornog štaba DS i DOS. Isključen je iz Demokratske stranke krajem 2005, posle čega je osnovao LDP. Na skoro svim parlamentarnim izborima bori se da pređe cenzus, što mu u poslednje vreme više ne uspeva nego uspeva, ali je zato svojim golišavim fotografijama uveliko prešao cenzus kod suprotnog pola. Poslednjih godina uglavnom se bavi privatnim biznisom, a okušao se i u poslu sa alternativnom medicinom kojoj se prošle godine i sam podvrgao, kog čuvenog dede Milovana Miloševića iz sela Dub kod Bajine Bašte koji mu je, kako je govorio za Kurir, spasao život biljnim tinkturama. Pomagao je Jovanović dedi Milovanu da proširi kapacitete, jer je posle njegove ispovesti Kuriru "biznis" procvetao.

Dušan Mihajlović je bio lider Nove demokratije, a nakon pobede DOS-a na izborima postaje ministar unutrašnjih poslova. Na toj funkciji se zadržao do 2004. godine, a danas penzionerske dane provodi povučeno, u kući podno Malog Povlena, planine koja se nalazi tridesetak kilometara od Valjeva. I ma koliko pokušavali da nađete neku njegovu noviju izjavu ili intervju mlađi od 15 godina, teško ćete uspeti u tome. Razlog leži u činjenici da je poodavno odlučio da izbegava "sedmu silu" i nepokolebljivo se drži tog pravila.

Vuk Drašković, lider SPO-a, jedan je od osnivača DOS-a u januaru 2000. godine, ali je u leto iste godine odlučio da istupi iz koalicije, pa je SPO samostalno nastupio na izborima za predsednika SRJ. Ipak, Drašković je podržavao proteste širom Srbije i pozdravio je smenu vlasti. U Vladi Vojislava Koštunice 2004. godine postavljen je za ministra spoljnih poslova, na istu funkciju sa koje je nekoliko godina ranije, u razgovoru za CNN molio Ameriku da prestane s bombardovanjem SRJ, koristeći srpsku poslovicu "nemojte da mešate babe i žabe" u bukvalnom prevodu "don't mix frogs and grandmothers" i što, naravno, nekome ko nije iz Srbije, verovatno ne znači apsolutno ništa! Na toj funkciji šefa diplomatije ostao je do 2007. godine.

Deo DOS-a bila je i Liga socijaldemokrata Vojvodine na čijem je čelu bio Nenad Čanak. U periodu od 2000. do 2004. godine bio je predsednik Skupštine AP Vojvodina, a 2017. je bio i kandidat stranke na predsedničkim izborima.

Vladan Batić je u vreme demonstracija bio lider Demohrišćanske stranke Srbije. Nakon pobede DOS-a do 2004. godine je obavljao funkciju ministra pravde u Vladi koju je vodio najpre Zoran Đinđić, a potom Zoran Živković. Preminuo je 2010. godine.

Jožef Kasa je bio predsednik Saveza vojvođanskih Mađara i potpredsednik Vlade Srbije u vladi Zorana Đinđića. Uhapšen je 20. novembra 2012. godine tokom istrage u aferi "Agrobanka" i u pritvoru je proveo do 12. februara 2013. godine, a protiv njega nije podignuta optužnica. Preminuo je 3. februara 2016. godine.

Politikolog Žarko Korać, osnivač i predsednik Demokratske unije, bio je zamenik premijera u Vladi Srbije, a nakratko i premijer posle ubistva Zorana Đinđića (17.-18. mart 2003. godine).

Svoju SDU je u međuvremenu preimenovao u Partiju radikalne levice, a danas je aktivan komentator događaja u Srbiji i regionu.

(Kurir.rs)