NE SME DA SE ZABORAVI Okupljeni pod sloganom "Srbija protiv nasilja" s motorkama upadali na RTS, prizivali ubistvo Danila Vučića

Kampanja "za bolje izborne uslove", koju vode neke stranke srpske opozicije, samo je bacanje prašine u oči. Unapred se pravdaju za neminovni poraz. Njima, naime, pravila smetaju. Demokratija ih steže kao tesno odelo.

Ali se događaji nisu razvijali po njihovoj želji, pa su im oni kretali u susret. Provocirali su incidente računajući da bi iz njih mogla da kresne iskra koja će zapaliti Srbiju, a da oni ostanu da očiste zgarište. Blokade auto-puta pravljene su da bi ih policija nasilno uklonila. Mitinzi pod prozorima Predsedništva imali su isti cilj. Duvanje u trube u Skupštini, i lupanje u klupe, takođe...

CINIZAM ILI GLUPOST

Sukus ovakvog stava predstavlja upad Vuka Jeremića, Mikija Aleksića i Bore Novakovića u Vučićev kabinet i poziva da se sa njima bije (!) ako sme. Ili nasilni ulazak Dragana Đilasa i Pavla Grbovića u zgradu RTS u pratnji maskiranih muškaraca s motornim testerama!

Iz cinizma ili iz gluposti, tek za jednog od dvoje nosilaca liste "Srbija bez nasilja" je izabrana Marinika Tepić, koja je svojevremeno pretila da će "pasti krv", najglasnije u Skupštini udarala u klupu, žestoko vređala Anu Brnabić nazivajući je "homopremijerkom" i "gospodinom"... hoteći valjda da naglasi da je ona "dama".

Željko Veselinović, još jedan iz tog društva, proslavio se traženjem da premijerku Srbije, "lezbijku", siluje "obdareni Afroamerikanac tek pušten iz zatvora"! (Kakvim li se maštarijama ovaj čovek prepušta kad je sam u svom krevetu? Ali važno je da je politički korektan i da je umesto "crnac" napisao "Afroamerikanac"! To je sigurno naučio na nekom seminaru u Budimpešti...)

A drugi polaznik takvih seminara Srđan Milivojević pozivao je na ubistvo Danila Vučića i paradirao s vešalima u Skupštini!

Nije ni čudo što se u takvom okruženju čak i dežmekasti Zoran Lutovac osmelio da Miroslavu Jovanovu preti šamarom.

ŽALOSNA IM MAJKA

I za ispade Boška Obradovića javnost dobro zna. I kad je na sednici skupštinskog odbora Aleksandra Martinovića gađao kompjuterskim mišem, a Marijanu Rističeviću cepao sako, i kad je divljao po hodnicima RTS... Ovaj papirnati patriota državnom zastavom je razbijao vrata Skupštine i nasrtao na policajce u kordonu. Nasilničko ponašanje prosto ide uz njega, onaj jedan pokušaj kad je glumio Gandija i štrajkovao glađu bio je ispraćen salvama smeha publike.

(Ćutu u ovom nabrajanju nismo zaboravili, ali njegovo junačenje i pokazivanje mišića ama baš niko ne uzima za ozbiljno, čak ni drugari s kojima ispred seoske zadruge, kad je na "ekološkom zadatku", ispija mlako pivo. Neka ga, nek se kur*i...)

Šta reći na sve ovo?

Vesela braća, žalosna im majka!

Da nisu u Srbiji, da su moldavski ili britanski opozicionari, odmahnuli bismo rukom i rekli: ljudi se bore kako umeju, nisu oni krivi što ne znaju za bolje - za politički program koji će privući birače, za samopregorni rad za opšte dobro, za govore koji podižu mase, za jasnu viziju budućnosti...

Ali kod nas su i svakodnevno trpimo posledice ovakvog njihovog delovanja kojim zagađuju politički život.

Dodatna nevolja je u tome što nema nade da će se nešto promeniti. Neprivlačni za glasače, večito će ostati u opoziciji, biti oni koji čekaju da se drugima smrkne da bi njima svanulo.

Ali uzalud: osuđeni su da izlaze na izbore i da se svaku put iznova suoče s ponižavajućim rezultatom.

Kurir.rs