PEVAJ RODE- DA TE ČUJU TAMO GDE SI POŠO… Mihailo Medenica: Znaš li šta o jednome jutru marta 2004. godine?!

"Izmiče nam, a mi pevamo. Takav smo narod, ne znaš nas..." poručuje u najnovijoj kolumni Mihailo Medenica, koju prenosimo u celosti.

Veli da samo pevamo o Kosovu i Metohiji.

Jalovo i beznadno.

Izmiče nam, a mi pevamo.

„Takav smo narod, ne znaš nas. Niko nas ne zna. Ni mi sami ne znamo sebe, veruj mi, pa pevamo…“, velim i ja.

„Vi kukate do neba kad vam se trn podvuče pod nokat, a mi pevamo i dok nam se glave kotrljaju niza strane. Ne shvataš!“, nastavljam pevljivo, ljut i kočoperan.

On će, bledunjavi i skočanjeni seronja iz zapadne kasabe meni o nama i pesmama Srba!

Eeeej, bledunjavi robe skorenih slina, u pesmama našim je neba silina.

Ne peva Srbin- Vidovdanu slaveći pretke, no svoj Vidovdan priziva…

Znaš li šta o jednome jutru marta 2004. godine?!

Osamnaestom jutru tog marta, još se metohijski mraz vukao ko mrcina dok gde ne bi naleteo na ognjeve…

Ognjeve srpskih sela što su gorela, vukao se mraz do njih da se ogreje…

Pevaju ognjena srpska sela.

Zamonašili se plamenovi, poju…

Peva Bogorodica Ljeviška, Arhangeli pevaju, Samodreža peva…gori kamen i peva.

Peva Srblje u Velikoj Hoči. Sabralo se u porti crkve i peva.

Pošle im zveri po glave, a Srblje peva!

Pevao sam s njima. Čemu glava ućutkana? Bogu glava raspevana!

Pa, Srbin nad grobom peva! Hladnija je postelja ućutkanih, no grob raspevanih.

Mili grobe- kolevko mi roda.

Nisu smele zveri na Hoču, a pošli su po glave.

Pevali su Srbi. Poplašile su se zveri u ustukle.

Pevala su spaljena sela, zvonici, molitvenici, epitrahilji, ikone…pevale da se ne daju nikome do Bogu!

Šta zveri mogu gde Srbin peva Gospodu radujući mu se, pobadajući raspeća, oblačeći se u ona najlepša rua za Golgotu..?

Ne pevamo, bre, da nas ovde čuju no tamo kud smo pošli!

Pevamo s precima da potomci nauče stihove, pre no što se rode.

Da progledaju Gračanicom i Dečanima.

Da se raduju svome Vidovdanu.

Najviše je Srblja tog dana rođeno…

Nema grobova kosovskih junaka- njima se postelje kolevke.

Pevamo da posvetimo suze i osvetimo neopevane.

Pevam jer su moje mrtve našli gde pevaju na Mojkovcu.

Peva glava oca Haritona, viteza Miloša Ćirkovića…

Pevaju glave življe od moje, pa otkud meni pravo da ovu žalim tišinom..?

Zapamti, nikad pesma Srbinova nije ni jalovna, ni beznadna!

O čemu najglasnije pevamo- za to bezglasno stradamo!

Ne peva Srbin da pesmom otuži, već da raspeće zasluži i oduži!

Pevaj rode- da te čuju tamo gde si pošo…

Mihailo Medenica