12 godina od petooktobarskih promena

Protest je imao i svoje žrtve - aktivistkinja DSS Jasmina Jovanović poginula je kada je pala pod bager, a učesnik protesta Momčilo Stakić preminuo je od srčanog udara

Petooktobarski protest u centru Beograda, ispred zgrade Doma narodne Skupštine, organizovan je pošto je izborna komisija osporila pobedu kandidata DOS-a Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ, održanim 24. septembra 2000. godine.

Mada su brojni nezvanični izvori utvrdili da je Koštunica u prvom krugu izbora odneo ubedljivu pobedu nad protivkandidatom Miloševićem, izborna komisija je saopštila da je kandidat DOS-a osvojio 49 odsto glasova i najavila novi krug glasanja.

Koalicija 18 opozicionih stranaka je, sa druge strane, tvrdila da je Koštunica osvojio 52,54 odsto glasova i odbacila svaku mogućnost održavanja drugog kruga izbora.

DOS je u znak odgovora zakazao protest pod motom "Srbija u Beogradu", a Miloševiću dao ultimatum da do 5. oktobra u 15 sati prizna poraz, a ultimativno su zatražene i ostavke čelnih ljudi Radio-televizije Srbije (RTS).

Procene o broju učesnika protesta u centru Beograda se razlikuju, ali sigurno je da je to bio najmasovniji skup ikada organizovan protiv Miloševićeve višegodišnje vladavine.

Na protestu su, pored Beograđana učestvovale desetine hiljada građana iz unutrašnjosti, koji su organizovano, autobusima i privatnim automobilima, stigli do glavnog grada.

Policijske snage su tokom dana bezuspešno pokušavale da zaustave kolonu demonstranata na lokalnim i regionalnim pravcima u unutrašnjosti Srbije, ali i na gotovo svim prilazima Beogradu.

Demonstranti su, pošto je vreme za ispunjenje ultimatuma isteklo, upali u zgradu Savezne skupštine koju su obezbeđivale malobrojne policijske snage, a potom su zauzeli policijsku stanicu u Ulici majke Jevrosime i delimično spalili prizemlje i prvi sprat zgrade RTS.

Tokom dana je pred demonstrante na platou ispred Savezne skupštine stigao konvoj oklopnih vozila Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti, čiji su se pripadnici, pod punom ratnom opremom, rukovali sa okupljenim građanima.

Milošević nije, kako je zatraženo, izborni poraz priznao 5. oktobra, ali je to učinio narednog dana. Posle susreta sa Koštunicom 6. oktobra u ranim večernjim satima, Milošević se oko 22 časa preko jedne beogradske privatne televizije obratio građanima i javno priznao poraz na predsedničkim izborima.Milošević je tada čestitao pobedu Koštunici i izjavio da će se po povlačenju sa javne funkcije posvetiti porodici, naročito unuku Marku. Milošević je, međutim, 1. aprila iduće godine uhapšen, u junu izručen Haškom tribunalu za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, u čijoj je zatvorskoj jedinici tokom suđenja i umro u martu 2006. godine.

Koštunica je 7. oktobra 2000. položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i postao prvi demokratski predsednik SRJ. Prema zvaničnim podacima, Koštunica je dobio 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova, a Milošević 1.826.799, ili 37,15 odsto glasova.

Uporedo sa predsedničkim izborima, 24. septembra su održani i izbori za poslanike Skupštine SRJ i Skupštine autonomne pokrajine Vojvodine, na kojima je DOS, takođe, odneo pobedu.

Petooktobarski protest je imao i svoje žrtve - aktivistkinja Demokratske stranke Srbije (DS S) Jasmina Jovanović poginula je kada je pala pod bager, a učesnik protesta Momčilo Stakić preminuo je od srčanog udara. U sukobima s policijom povređeno je 65 građana.

Sintagma "petooktobarske promene" se u savremenom političkom žargonu koristi kao međaš kojim se hronološki razdvajaju dve ere postkomunističke istorije Srbije: nedemokratska i demokratska.

Iako je Srbija u demokratiju formalno zakoračila zajedno sa ostalim republikama bivše SFRJ, prvi demokratski izbori, po evropskim standardima, u njoj su održani 23. decembra 2000, i bili su tekovina petooktobarskih promena.

Na tim izborima je, posle dvomesečne vladavine "prelazne vlade", koju su činili predstavnici DOS, Srpskog pokreta obnove (SPO) i Socijalističke partije Srbije (SPS), volja građana izražena u oktobru konačno dobila svoje uobličenje u sastavu parlamenta i vlade - na čijem čelu se našao prvi demokratski premijer posle 1945. godine Zoran Đinđić.