Kontrolori kontrolišu sami sebe. To čine na način koji bi rasplakao i jednog od prvih teoretičara podele vlasti, kaažee Zeh

BEOGRAD - Juli Zeh, poznata književnica, doktor pravnih nauka i istaknuta političke aktiviskinja, odbija da raspravlja o kvalitetu pravnih akata koji se danas donose u Prištini - nju zanima samo Kosovo pre jednostranog proglašenja nesavisnosti 17. februara 2008. godine.

Međunarodno-pravo gledano, status Kosova je i dan danas nerešen, tvrdi Zeh, pa se u pravnom smislu o njemu i može razgovarati samo u vremenu do proglašenja suverenosti pre četiri i po godine.

Finansijski, personalno i logistički gledano, misije u Bosni i na Kosovu su najobimnije koje je međunarodna zajednica ikada poslala da se brinu o nekoj propaloj državi ili državi koja propada, političke kategorije kojima je zajedničko da državnost ne izvode iz principa suverenosti, već iz međunarodnog priznanja.

Situacija na Kosovu je pravno gledano ne jasna, kaže Zeh, i nabraja institucije koje su postavljene da bi se brinule o kvalitetu pravnih akata međunarodne uprave.

Poverenik za ljudska prava, takozvani Ombudsman nema judikativnu moć - on samo "prima k znanju". Pre deset godina osnovani Komitet za ljudska prava jeste zamišljen kao interni kontrolni mehanizam Unmika, ali su njegove kompetencije samo savetničke. Tu je još od 2006. godine i Forum za ljudska prava, u kome sede međunarodne sudije - ali njegove presude nemaju obavezujući karakter.

Od kraja Drugog svetskog rata, Ujedinjene nacije su opremile i poslale u svet 68 mirovnih misija, od toga više od dve trećine u poslednjih dvadeset godina.

Misija u Bosni i Hercegovini i ona na Kosovu razlikuju se od svih drugih po tome što nije jasno "koja je njihova pravna priroda", kaže Zeh.

Jesu li one upravna "cesija"? Teoretski, ta teorija "cesije" bi mogla da važi za Kosovo, ali samo u smislu ako to Republika Srbija ustupa pravo jednoj prelaznoj međunarodnoj upravi da za ograničeno vreme vodi računa o delu njenog teritorija.

Na pitanje jesu li te dve misije "okupacija", protektorat, ili međunarodni sistem povereništva Zeh kaže da nisu. Osim toga, Ujedinjene nacije su i službeno pre 18 godina napustile sistem povereništva, izmišljen svojevremeno da bi se bivše kolonije "vodile" ka demokratiji.

Za te dve misije, od kojih je ona na Kosovu „u lebdećem stanju - trebalo bi da ode, ali nije", Zeh sklapa termin "piskiping druge generacije".

Svejedno da li prva ili druga generacija, jedno pitanje prema njenom mišljenju ostaje otvoreno, a to je ko kontroliše međunarodne kontrolore.

Kontrolišu sami sebe, glasi njen odgovor, i to čine na način koji bi rasplakao i samog Monteskjea, jednog od prvih teoretičara podele vlasti.

Misija u BiH poziva se na UN, a nema mandat od UN

Misija u Bosni i Hercegovini se poziva na autoritet Ujedinjenih nacija, a da pri tome njen mandat uopšte ne dolazi od Ujedinjenih nacija, već od "grupe država involviranih u mirovni proces otvoren Dejtonskim ugovorom".

Pri tome, Aneks 10 Dejtonskog sporazuma spominje ovlašćenja Visokog predstavnika samo ovlaš i bez detalja, što znači, zaključuje Zeh, da je zakonodavna, izvršna i judikativna moć Visokog predstavnika neograničeno rasla na osnovu tumačenja tog pravnog akta koji je sprovodio sam Visoki predstavnik.

Drugim rečima, Visoki predstavnici grupe država su, jedan za drugim, sami interpretirali i tumačili sadržajno skromni Aneks 10, i na osnovu toga u petnaest godina doneli 915 zakonskih akata, skidali najviše lokalne političare, zatvarali konta, hapsili, otpuštali s posla i proglašavali licence za mobilne telefone.

Kao pravni um, Juli Zeh nema nameru da otvara moralnu dilemu takvog stanja, niti se ona svstava na bilo koju stranu, ponajmanje srpsku, već se pita u koji korpus prava spadaju odluke Visokog predstavnika za Bosnu. Nije domaće državno pravo, a nije ni međunarodno, jer se ono, kao što je poznato, primenjuje između država.

Znači, zaključuje Zeh, radi se o "prelaznom" ili "sekundarno-supranacionalnom pravu", protiv koga, u konkretnom slučaju, ne postoji nikakva pravna zaštita, propust koji se pokriva samorazumevajućom pretpostavkom da će takva vlast naprosto postupati po pravu.

Ali, pitanje se opet vraća kao bumerang: po kom pravu? Ili, recimo da neko misli da su njegova prava pogažena, kome se može žaliti?

U slučaju Bosne, teoretski su dolazila u obzir dva suda, Internacionalni sud i Evropski sud za ljudska prava. Međutim, prvi je nadležan samo za sporove između država, dok se drugi još 2007. godine proglasio nenadležnim za kontrolu pravnih akata Visokog predstavnika. Njegovo obrazloženje: "Kako UN nema efektivnu kontrolu nad svojom prelaznom upravom u Bosni i Hercegovini, može se tužiti samo država Bosna i Hercegovina."