Franko Simatović Frenki, čovek nezvanične biografije!

Široj javnosti postao je poznatiji posle privođenja tokom policijske akcije Sablja 2003. godine, iako je njegovo ime i prethodno neretko pominjano "među upućenijima". Studirao je Političke nauke i, po navodima medija, iz tog vremena datira njegova bliskost sa Jovicom Stanišićem. Pominjalo se da je završio Višu školu unutrasnjih poslova u Zemunu, kao i da nije studirao Političke nauke nego Organizaciju (FON), ili Fakultet za ONO i DSZ.

Njegov otac, rodom iz Župe Dubrovačke, kraj Drugog svetskog rata dočekao je, poput mnogih drugih, u partizanima, pa je kao vojno lice i sportski funkcioner, izgleda i osnivač Vaterpolo kluba Partizan, živeo u Beogradu.
U međuratnom periodu završio je Učiteljsku školu u Dubrovniku i bio uspešan vaterpolista. Simatovići su navodno daljim poreklom Bokelji.

Najverovatnije 1993. godine, posle dugogodišnje uspešne karijere u Službi državne bezbednosti (SDB), Franko Simatović imenovan je za pomoćnika (odnosno zamenika) načelnika SDB-a Jovice Stanišića, koji je rukovodio Službom državne bezbednosti od kraja 1991. do oktobra 1998. godine.
Radio je na kontraobaveštajnim poslovima u SDB zadužen za zapadne agenture, važio je za eksperta za CIA i BND, a potom je prešao u novoosnovanu Upravu za obaveštajne poslove (Drugu upravu) SDB, gde je bio komandant Jedinice za specijalne operacije SDB (pod tim imenom Jedinica je poznata od 1996).

Kao visoki službenik tadašnje SDB bio je, negde krajem 1991. godine, osnivač i komandant JSO, na čijem čelu se nalazio od 1991. do 1998. godine, ali je operativni komandant realno bio Milorad Ulemek (Luković) Legija, koji ga je potom i formalno zamenio na toj funkciji. Simatović je uspešno prebrodio smenu Stanišića oktobra 1998. godine i, posle izvesnog vremena, postao je pomoćnik i novog načelnika SDB Radeta Markovića. Marković se navodno u više navrata žalio kako nema realnu kontrolu nad Frenkijem i JSO.

Optužen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu da je počinio zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Pošto je uhapšen tokom operacije Sablja 13. marta 2003, izručen je Tribunalu u Hagu 30. maja 2003. godine.
U Hagu mu je potom suđeno zajedno sa Jovicom Stanišićem. Pred sudom se pojavio 2. juna 2003. godine i izjasnio se, po svim tačkama optužnice, da nije kriv.

Prvobitna optužnica protiv Simatovića pojavila se 1. maja 2003. godine, da bi usledila redigovana druga izmenjena optužnica 31. maja (odnosno 1. juna) 2006. a zatim i treća izmenjena optužnica 10. jula 2008. godine.
Nalazio se na privremenoj slobodi od jeseni 2004. do februara 2008. godine.

Suđenje Stanišiću i Simatoviću započelo je, posle više odlaganja, 28. aprila 2008. godine, ali Stanišić nije prisustvovao pretresima, da bi potom bilo prekinuto 16. maja 2008, a 26. juna 2008. im je odobreno privremeno puštanje na slobodu. Pošto je 6. aprila 2009, Tužilaštvo je podnelo zahtev za opoziv privremenog puštanja, što je odobreno 24. aprila 2009.
Pretresno veće je zatim naložilo Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se vrate u Pritvorsku jedinicu u Hagu do 4. maja 2009. godine.

Suđenje je ponovo počelo 9. juna 2009. godine. Simatović je privremeno pušten na slobodu od 19. oktobra do 25. novembra 2009. godine, a suđenje je potom nastavljeno 30. novembra 2009.
Tužilaštvo je zavšilo s izvođenjem dokaza 5. aprila 2011, a iznošenje dokaza odbrane započelo je potom 15. juna 2011. godine. Poslednji put njegov privremeni boravak na slobodi okončan je 4. oktobra 2012. U završnoj reči odbrane na samom kraju januara ove godine njegovi zastupnici zatražili su oslobađajuću presudu za Simatovića.