"KO SE TOGA SETIO, TOG ZA NOBELA ODMAH" Brnabić oštro demantovala neistine u analizi projekta "Jadar", iznela KLJUČNE ČINJENICE

Predsednica Skupštine Ana Brnabić komentarisala je na svom X nalogu  "ekonomsku analizu" projekta "Jadar" u kojoj je istakla neistine koje rečena analiza, kako je navela, sadrži.

Tri su ključne poruke:

1. Nastavak lažnih vesti – nisu odobrene nikakve subvencije slovačkoj kompaniji InoBat, niti je pomenuta kompanija za njih uopšte aplicirala.

2. Autori analize dedukcijom tipa "ako ovo, ili ako ono, onda nam neće ni trebati") otkrili ono što čitava EU ne zna – litijum Evropi neće ni trebati.

3. Autori istakli kandidaturu za Nobela za ekonomiju – analiza ekonomske opravdanosti projekta koji zauzima 390 hektara u odnosu na celokupnu populaciju jedne zemlje (iliti “hajde da se vratimo na babe i žabe, ima više smisla od ovog”).

Za one strpljivije, sledi detaljno objašnjenje. Prvo, ovaj uradak, kao i onaj nesrećni predlog zakona o zabrani litijuma, sadrži očigledne i lako proverljive neistine (kolokvijalno – najobičnije laži).

Npr., na str. 6, stoji: “Vlada Republike Srbije odlučila je u septembru 2023. godine da odobri rekordne subvencije u iznosu od 419 miliona evra malo poznatoj slovačkoj kompaniji InoBat mada ona nema nijedan dan iskustva u masovnoj proizvodnji elekričnih baterija”. LAŽ.

Vlada Srbije je sa InoBat potpisala neobavezujući Memorandum o razumevanju. Subvencije nije odobrila, niti je InoBat za subvencije do danas aplicirao. Toliko. Drugo, na str. 9, autori kažu:

“Ukoliko bi kineski automobili, koji su trenutno dvostruko jeftiniji dobili trku sa EU, ili EU i Kina se dogovore oko podele tržišta električnih automobila, što je realnije, Projekat “Jadar” bi postao nepotreban”.

Autori izgleda znaju više o EU strategiji održivosti, nezavisnosti u oblasti strateških sirovina i konkurentnosti, od fon der Lajen, Šolca i Makrona zajedno.

Zašto li oni otvaraju svoje litijumske rudnike ako će, ukoliko je ova “analiza” tačna, isti biti nepotrebni? Da ne govorimo o “argumentu” – ukoliko bi se desilo ovo, ili ukoliko bi se desilo ono, ovaj projekat bi bio nepotreban”.

Jak argument. Treće, ako pogledate pretpostavke o tome kolika bi bila ulaganja države Srbije u infrastrukturu za ovaj projekat, deluje kao da u tom delu naše zemlje niko ne živi, pa svi putevi koje planiramo, železnica, gasovod, unapređenje prenosne (elektro) mreže i ostalo, služi samo i isključivo za rudnik.

To vam je ona teza opozicije da brzu saobraćajnicu od Šapca do Loznice gradimo zbog Rio Tinta, a ne zbog ljudi u Loznici i lozničkom kraju. Valjda smo i autoput do Šapca izgradili zbog Rio Tinta, a ne zbog ljudi? Konačno, najcitiraniji zaključak “analize” je da (iako će projekat zaposliti preko 3.000 ljudi) i, ako je sve u “analizi” tačno, a daleko je od toga, prihod za Republiku Srbiju će biti 17,4 miliona evra godišnje, ili, 2,6 evra po glavi stanovnika godišnje.

Hajd’ sad – ZAŠTO BI NEKO PRIHOD OD PROJEKTA KOJI ZAUZIMA 390 ha RAČUNAO U ODNOSU NA UKUPNI BROJ STANOVNIKA U SRBIJI??!?

Pa ni za projekte koji zauzimaju 20.000 ha ili 60.000 ha se prihod ne deli po broju stanovnika da bi se videlo da li su isplativi, a ne za projekat koji zauzima 390 ha! Ako bismo, ipak, uzeli da prihod jeste 17,4 miliona evra godišnje za Republiku Srbiju, s obzirom na to da ukupni projekat zauzima teritoriju od 390 ha, to bi značio PRIHOD OD SKORO 45.000 EVRA GODIŠNJE PO HEKTARU (i više, jer je rudnik pod zemljom, pa poljoprivredna aktivnost može da se nastavi).

Da takav prihod po hektaru imamo u poljoprivredi (gde nam je za ratarske kulture godišnji prihod po hektaru u proseku oko 1.000-1.500 evra, a za voćarstvo u proseku oko 15.000 evra, max 20.000 evra) ili za svaku investiciju u ovoj zemlji, to bi svakako značilo mnogo, mnogo bogatiju Srbiju.

To je i svakako najjači utisak “analize”: računica prihoda po glavi stanovnika čitave Srbije od projekta koji zauzima površinu od 390 hektara (0,03% poljoprivrednog zemljišta naše zemlje). Ko se toga setio, tog za Nobela odmah! - poručila je Brnabić.