NE MOŽEŠ DA LAŽEŠ SVE LJUDE SVE VREME: Hronologija propasti antilitijumske kampanje! Opozicija će morati da čeka novo izvlačenje

Ako je letos najskuplja srpska reč bila “litijum”, sad je – “kupus”. U sudaru sa isforsiranom političkom kampanjom pobedio je realni život – glavica košta i do trista dinara, treba napuniti kacu pred slave i zimu.

Za većinu stanovnika Srbije sam pojam litijuma bio je pre toga nepoznat, te stoga savršen da se na njemu, na navodnoj jezivoj toksičnosti njegovog kopanja, izgradi teorija zavere. Kao na vakcinama ili na 5G mreži u vreme kovida. Ko je u Srbiji pre ove kampanje video rudnik litijuma da bi ispred seoske zadruge gde se uz mlako pivo širi priča kako će telad da imaju dve glave mogao da kaže: „Radiša, nemoj da jedeš ono što se ne jede, nije tako!“? Niko, osim Zorana Drakulića, a i on je pokazao koliko se u to razume, kad mu je rudnik bankrotirao!

Uz ovo je pridodat narativ o Nemcima koji opet forsiraju Drinu, pa je protivljenje litijumu izjednačeno sa junaštvom srpske vojske na Ceru, da bi kasnije, u nastojanju da se zahvati šire, za one koji se ne lože na četništvo, u upotrebu uveden navodni kolonijalizam. Nije bilo žice u koju nije udareno…

Ali, davno je rečeno: neke ljude možeš da lažeš svo vreme, sve ljude možeš da lažeš neko vreme, ali ne možeš da lažeš sve ljude svo vreme.

Veliko finale antilitijumske kampanje, „majka svih protesta“, miting posle kojeg ništa neće biti isto… kako je već sve bio oglašavan skup zakazan na beogradskim Terazijama za 10. avgust, pokazao je tačnost ove mudrosti čije se autorstvo pripisuje Abrahamu Linkolnu. Posle fijaska mitinga, u borbi protiv litijuma ostali su samo oni koje možeš da lažeš sve vreme: aktivisti sa terena kojima se dopala popularnost, ili zbog učešća na protestima ove godine nisu zasejali njive, pa su sad dokoni… i nekoliko opozicionih političara koji ih guraju u besmislenu bitku, jer sami nemaju nikakvu drugu ideju o čemu bi mogli da pričaju ili šta bi drugo mogli da rade. Prošlonedeljni protesti u Loznici, i ovi sad u Čačku bili su tako malo posećeni da se ubuduće o takvim akcijama vesti neće objavljivatu u političkoj, već u rubrici „radovi na putu“!

Stvarni inspiratori kampanje, oni kojima bi smetao rudnik litijuma u Srbiji (ne iz ekoloških razloga!), praktično su napustili prvu liniju fronta i zastrašivanje ekološkom apokalipsom. Nema više „stručnjaka“ ginekološke, šumarske i saobraćajne struke da nam tumače kako ćemo se pretvoriti u nakaze zbog litijuma, i još ćemo, kao da to nije dovoljno, tako nakazni crkavati od žeđi. Borci protiv litijuma povukli su se na rezervni položaj – navodnu neisplativost, odnosno malu ekonomsku korist. Ali to je isto kao i priznavanje poraza – građanima su procenti, stope, milioni i milijarde… španska sela. Njih zanima samo ekonomija koja barata sumama u visini prosečne penziije ili plate. Kad počnemo da se grejemo na litijumske baterije, vodićemo računa o njihovoj ceni. Do tada se računa samo kupus!

A opozicija?

Opozicija, navučena na klađenje odnosno na dobitak bez truda, čeka novo izvlačenje. Još ne znaju šta bi moglo da se iskoristi za veštačko izazivanje nezadovoljstva u društvu, što bi dovelo do protesta, a ovi – najzad! - do Vučićevog pada. Probali su sa cenom njegovih farmerki, pa navodnom Putinovom ljutnjom što nije išao u Kazanj, pa nešto nije išlo… Ali, svejedno se nadaju neočekivanoj sili koja će se iznenada pojaviti i dovesti ih na vlast.

Tipuju na Kosovo i na Kurtija, pa na Tonina Piculu, a negde duboko u sebi uzdaju se i u Sava Manojlovića. To što su i nakon njegovog učešća na poslednjim izborima tu gde jesu, smatraju Savovom fintom. Da zavara i uspava protivnike. Čekaju…

Jedino što više nema kolača. Odnela ih baba.