PAPIRI NE GORE Čime će nasilnici Đilas i Ješiċ protiv Vučića nego onim što najbolje znaju - agresijom! Iza njega ostaju rezultati, IZA NJIH PORODIČNO NASILJE

Papiri ne gore!

„Tada je Dragan oborio mog oca, tj. bacio ga na pod i zadao mu zatvorenom šakom - pesnicom udarac u predelu glave, i to sve pred našom ćerkom Anom.“

Ili, kad gledate starog-novog heroja srpske opozicije Gorana Ješića ispred novosadske Gradske kuće kako se zaleće na policajce, zašto da se čudite ako znate da je u februaru ove godine pretukao ženu pa mu je bila izrečena hitna mera udaljenja iz stana i zabrane prilaska venčanoj supruzi.

„Postao je besan kad je video da nisu spremni (žena i troje maloletne dece, prim. Kurira) da porodično idu na ručak i nju je udario otvorenom šakom u predelu glave više puta“, zapisala je policija iskaz R. J.

Goran Ješić istim je policajcima rekao da nije bilo tako, nego da se naljutio što su bili u pidžamama kad je on hteo da ih vodi na ručak u Beograd, pa je ženi posle svađe „u afektu zadao jedan udarac rukom u predelu lica“! Samo jedan!

Popravljači Srbije! Naše vođe u bolju budućnost! Na ručak u Beograd!

„Mi ćemo vratiti dostojanstvo mladim majkama i penzionerima“, obećava Dragan Đilas.

Da li je slučajno što su se ova dvojica našla u udarnim vestima zbog nasilja?

Nije! To su oni, to je njihova priroda!

Podsetimo se: Dragana Đilasa, posle višegodišnjih političkih neuspeha, aktivističke grupe s jedne strane i Proglas s druge strane proglasili su smetnjom opozicionim nastojanjima i poslali ga u političku penziju. Da to zapečate, dve poslanice napustile su poslanički klub njegovog SSP u Narodnoj skupštini, te ga i formalno svrgnule s mesta lidera opozicije, učinivši klub Mikija Aleksića najbrojnijim. I šta radi naš Đido?

Pa ono što najbolje zna - počinje da bije!

Pravi haos u skupštinskoj sali da pokaže da nije za bacanje, da još uvek može da potegne i da udari, kad već nema i ne zna šta da kaže u politici, osim „Dole Vučić!“.

Goran Ješić izađe iz pritvora i prvo izjavi da je tamo hrana loša. „U pritvoru hrana nije hrana“, i najavi povratak u politiku - iz biznisa, gde se nije proslavio - da bi, pazite ovo, „nastavio borbu da Srbija bude pristojna evropska zemlja“! „Nastavio“ koju borbu? Onu u kojoj je „upristojio“ ženu?

Poroci su im privatni, a vrline, kao, javne?

Čitaoci će nam oprostiti gorčinu u ovom tekstu, jer nije lako bilo gledati ono što se danas dešavalo u Skupštini: vuvuzele, Ponoša zacenjenog od smeha, histeričnu Mariniku, zadriglog Milivojevića... Prošli put su nosili Đilasa od kartona, a sad se pojavio trodimenzionalan, u svoj svojoj snazi, s mišićima i pljuvačkom, takoreći prirodan.

I tada i sada, sve što je opozicija imala da kaže stalo je u dve, tri reči. Jedna misao, jedna parola koja se skandira i ponavlja do besvesti.
Zato i izazivaju haos. Jer kako artikulisano, smisleno da odgovore na sve ono što je Srbija bez njih, a sa Aleksandrom Vučićem na čelu, postigla, uradila i napravila, nego galamom i udaranjem?

Kako od Đilasa i njegovih očekivati da diskutuju o budućnosti Srbije, o planovima koje treba realizovati, sad kad su postali svesni da njih u toj budućnosti prosto nema, da ih je vreme pregazilo.

Srbija nezaustavljivo ide napred, a oni stoje u mestu, zaglavljeni u blatu svojih karaktera i svoje političke, i svake druge, nemoći.