Slušaj vest

Smrt ljudskog bića u svakoj civilizaciji izazivala je i izaziva tugu i pijetet. Pred prestankom života mi koji smo preostali možemo samo da pokažemo saućeše s rodbinom preminulog. I da ćutimo...

U našem narodu, i na Balkanu uopšte, ponašanje u slučaju smrti pripadnika zajednice kodifikovano je nizom običaja, a jedno od pravila glasi: "Ne plače se na tuđem grobu!" Hoće se reći da odlazak sa ovog sveta ne pogađa sve podjednako i da pravo i obavezu da pokojnika žale ima krug njegovih srodnika i prijatelja. Bilo je, naravno, i pokušaja da se žalost propiše kao obaveza, po pravilu zbog smrti vladara tiranina, ali su svi ti pokušaji prelazili u nimalo dostojanstvenu glumu...

Čemu ovi tmurni redovi u postpraznčne dane?

Organizatori studentskih blokada (nije isto što i "studenti") drugog dana nove godine, citiramo prema N1, "davanje pomena" produžili su "s dosadašnjih 15 minuta na 29 minuta, u znak sećanja na žrtve tragedije na Cetinju i u Arilju".

Rekli smo već, svaka je smrt tragedija, a svaka nasilna smrt užasna u svom besmislu. Ali bilo ih je oduvek i biće ih još... Ne postoje reči kojima nepoznata osoba može da ublaži bol dece, roditelja, braće i sestara ubijenih u ovim gradovima, i zato, osim izraza saučeša, o njima nećemo ni reč.

Ali neka se pitanja nužno nameću. A prvo je: Dokle će organizatori blokada brojati? Jer, koliko danas, sutra, još će neko, nažalost, biti ubijen. Ili nastradati u saobraćajnoj nesreći. (Osim ako nisu odlučili da računaju samo živote prekinute tu|om rukom.)

Koji prostor organizatori blokada obuhvataju ovom morbidnom računicom? Zašto je uzeta u obzir jedna suverena država kao što je Crna Gora, a ignorisana Hrvatska, gde je u Zagrebu u školi ubijen sedmogodišnjak? Ili Nju Orleans, gde je 1. januara bilo 15 mrtvih u gaženju kamionom?

I otkud se sad odjednom blokada naziva "davanjem pomena"? I u pravoslavlju, i u ostalim konfesijama u Srbiji, ovaj je obred precizno definisan, i nikome se pomen ne daje na ulici, ni stajanjem, ni polusatnim ćutanjem, a još manje se pre i posle toga peva i igra i duva u trube i pištaljke, kao što to rade učesnici studentskih blokada.

Jasno je iz gore rečenog da je čitav koncept pravdanja blokada tugom za stradalima, prvo samo u Novom Sadu, a sada i u Arlju i na Cetinju, licemeran i neiskren, i u krajnjoj meri vrlo uvredljiv za žrtve, u čije se ime izazivaju podele u društvu i nastoji da se izazovu građanski nemiri remećenjem normalnog svakodnevnog života šire zajednice. Oni koji stoje iza blokada besramno su ignorisali i apel Danijele Karanović, majke Sare i Valentine, devojčica poginulih u Novom Sadu, da joj se bez zloupotreba tragedije omogući da na miru ožali svoju decu. Umesto toga, prirećen joj je linč na društvenim mrežama, a učesnici blokada, koji navodno žale njene ćerke, ni na koji način nisu je uzeli u zaštitu. Jer imperativ je: Blokade moraju da postoje! Moraju zato što oni koji žele smenu Aleksandra Vučića i odavde, iz Srbije, i iz inostranstva, smatraju da su posle godina neuspeha najzad izvukli dobitnu kartu: studente!

I tu dolazimo do odgovora na pitanje zašto se studenti pretvaraju u zadušne babe (jedino one nariču nad tuđom humkom, jer su za to plaćene), a trajanje blokada produžava - sada na pola sata, a sutra već možda na sat.

Zato što dosadašnje petnaestominutne obustave saobraćaja po gradovima nisu dale željeni efekat. Budu i prođu. A vreme ide, studenti su svesni da ispitni rokovi prolaze, a da njihovo studiranje roditelje košta i kad fakulteti ne rade.

Treba na duže blokirati život, jer treba najzad isprovocirati taj sukob koji će zapaliti Srbiju, da se iz njenog dima rodi vlast po ukusu onih koji vuku konce sadašnjih blokada.

Otuda ova morbidna studentska nabrajalica...

Što reče na N1 Emilija Milenković, organizatorka blokade FPN, o nesreći u Novom Sadu: "Nekako je to nama dalo razlog koji smo svi nekako hteli da se ovako nešto pokrene..."

Da se čovek uhvati za dugme kad ih sretne u gradu.

N.N.