Posle razgovora sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom najveće partije u Srbiji, i mojim partnerom u vladi, ispostavilo se da nam je san zajednički, što je uslovilo njegovim, jednoglasnim, pretvaranjem u "cilj", a, zatim, i pravljenjem jasnog plana, kako da do tog cilja i dođemo

LONDON - Uvesti Srbiju u Evropu, i Evropu u Srbiju jedini je način da se u Srbiji živi "kao sav normalan svet", napisao je predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić u autorskom tekstu za Fajnenšel tajms, ističući da je njegov san nomalna, pristojna, uređena, stabilna i bogata Srbija.

Integralna verzija Dačićevog autorskog teksta glasi:

"Postoji jedna rečenica Albera Kamija, koja se savršeno može primeniti na Srbiju u poslednjih dvadesetak godina, i koja je, takođe, osnovni razlog odsustva svakog straha kod mene, kada sam odlučio da prihvatim mesto premijera zemlje sa tako sumornim i teškim istorijskim nasleđem.

Ona glasi: "Jedan savet, prijatelju, nemoj da čekaš sudnji dan, jer svaki dan je sudnji".

Četiri surova rata; sankcije; bombardovanje; izbeglice; jedan ubijeni premijer; inflacija; devastirana privreda; najveća stopa nezaposlenosti u Evropi...

Morate priznati, dosta težak zadatak, biti predsednik vlade Srbije.

Opet, nisam imao gde.

Prvo, bio sam, u startu, uskraćen svakog opravdanja. Pune dvadeset tri godine sam i sam postojao na političkoj sceni Srbije, i video sam, i osetio, svaku grešku koju su moji prethodnici napravili.

Samim tim, računao sam da se moj zadatak može shvatiti i kao neka vrsta istorijske pravde – mi, koji smo sve to gledali, i, ako ništa drugo, nismo sprečili, jedini smo i koji imaju dužnost da sve to sada poprave, bez obzira na to koliko teško to bilo, i koju vrstu, i količinu žrtve zahteva.

Drugo, znao sam i koliko je upravu jedan drugi veliki Francuz, Viktor Igo, kada kaže da "snovi stvaraju budućnost".

A ja sam svoj san imao. Nomalna, pristojna, uredjena, stabilna, bogata Srbija. Srbija u Evropi, i Evropa, njene vrednosti, njena pravila i sistem – u svakom srpskom selu.

Uvesti Srbiju u Evropu, i Evropu u Srbiju, znao sam, bio je jedini način da ljudi u mojoj zemlji žive, kako mi to u Srbiji kažemo, "kao sav normalan svet".

Posle razgovora sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom najveće partije u Srbiji, i mojim partnerom u vladi, ispostavilo se da nam je san zajednički, što je uslovilo njegovim, jednoglasnim, pretvaranjem u "cilj", a, zatim, i pravljenjem jasnog plana, kako da do tog cilja i dođemo.

Pod jedan, naravno, bile su evropske integracije. I jedan, za Srbiju težak uslov – normalizacija odnosa sa otcepljenim delom teritorije, sa Kosovom.

Krenuo sam u to ubeđen da nikoga nemam pravo da lažem. Ni ljude u Srbiji, ni partnere u medjunarodnoj zajednici.

Srbiju, čija većina stanovništva i do juče sanjala o "nebeskom carstvu" i za koje je Kosovo samo srce tog mita, trebalo je, veoma brzo, spustiti na zemlju.

Zato sam otišao na razgovor sa čovekom sa kojim sam, nekih desetak godina ranije, ratovao.

Bilo je potrebno, narodu koji je živeo u mitu, pokazati da Hašim Tači nije nikakva apokaliptična "aždaja, stara zmija" (Otkrovenje 12:9), koja je nasrnula na naše nebesko carstvo, već običan, ovozemaljski čovek, protivnik, ali ne mitski, nego politički, sa kojim se može, i mora razgovarati.

Hvala Bogu, Srbija brzo uči. Posle prvog, imao sam više od deset sastanaka sa Tačijem. I ni jedan ozbiljni glas, protiv toga, u Srbiji.

Prvi, od mnogobrojnih srpskih sudbinskih pečata, je otvoren i ništa strašno se nije dogodilo. Osim što je pao još jedan stari zid. I mogli smo da vidimo, u daljini, Evropu. Evropu, koja je, zbog svega što smo uradili, počela da nam veruje. I da nas prihvata kao ozbiljne partnere.

Sada nam je preostalo da proširimo vidike i da taj evropski horizont postane deo našeg, srpskog.

Da bi to uradili, ovde, u novoj, zemaljskoj Srbiji, moramo da se posvetimo onim suštinskim, životnim pitanjima.

Ekonomija je, od njih, broj jedan.

Upravo je ekonomija bila i osnovni razlog zbog kojeg smo ušli u proces rekonstrukcije vlade.

Hteli smo nove principe, nove ciljeve i nove planove u ekonomiji. Novu viziju. Srpsku ekonomiju i državne finansije treba dovesti na put dugoročne održivosti.

Država mora biti garant funkcionisanja tržišnog sistema, a ne instrument iskrivljene socijalne politike i glavni akter na tržištu.

Treba nam proizvodnja, inovacije, konkurentnost, izvoz, rast zapošljavanja. Treba nam, i već smo je uveli, nulta tolerancija prema korupciji, nepoštovanju zakona i kriminalu u privredi.

Treba nam što više stranih investicija i profesionalni menadžment.

Treba nam smislena regulativa, tačnije samo oni propisi koji imaju smisla i koji se mogu primeniti. Čitav set zakona (o izgradnji, privatizaciji, radu), menjamo kako bi biznisu napravili povoljan ambijent. Pokrenuli smo agresivnu giljotinu propisa i, gde god smo to mogli, uveli elektronsku upravu.

Krećemo u reformu sistema penzijskog osiguranja. Sprovodimo i reformu javne uprave i javnog sektora. Pravimo planove na dugi rok, za narednih pet i deset godina.

Računamo na komparativne prednosti koje imamo u poljoprivredi i prehrambenoj industriji, energetici, auto industriji, informativnim tehnologijama...

.....I, najvažnije, sve to smo već počeli da radimo. I, još važnije, naši evropski partneri su i u tome prepoznali naše dobre namere, odlučnost i čvrstinu u želji da od Srbije napravimo pravu evropsku zemlju.

Zato je, od pre par dana, na snazi sporazum o stabilaziciji i pridruživanju, i zato nas, do kraja godine, čeka prva statusna konferencija, kojom će, i zvanično, otpočeti pregovori o ulasku Srbije u EU.

Ali, znate šta? Mi, koji vodimo vladu Srbije, svim tim učinjenim, nismo zadovoljni.

Pošto, lično, napredak ne doživljavam kao "puko popravljanje prošlosti, već kao neprekidno kretanje u budćnost", uopšte nemam nameru da se, i na tren, zaustavljam.

Ne smem da se zaustavljam, jer je Srbiji potrebno to "neprestano kretanje".

Potrebna joj je budućnost.

I potrebno joj je nešto u šta sam, sudeći po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, uspeo da ubedim većinu svojih sunarodnika.

Da u svoju zemlju, njenu budućnost, veruju onoliko koliko verujem ja.

A ja, danas, ne verujem ni u šta drugo", navodi Dačić na kraju autorskog teksta za Fajnenšel tajms.