VRMDŽA, SRPSKO SELO KOJE ODBIJA DA PROPADNE: Tajna domova u senci Latingrada

Četrdeset porodica koje ranije nikad nisu imale veze s ovim sokobanjskim selom kupilo je u njemu kuće i sada tu živi

U čemu je tajna ovog sela neobičnog imena kojem niko nije odgonetnuo poreklo?

Da probamo ovako: širom Srbije organizuju se „čvarkijade“ i ostale „...jade“, a u Vrmdži se svakog jula održava ozbiljan međunarodni festival turističko-ekološko dokumentarnog filma, kao i ozbiljno takmičenje u penjanju uz stene, a do sada su organizovali i vajarske kolonije, bicilističke trke, planinarske ture i svašta drugo.

Vrmdža, da se razumemo, na oko i nije nešto: sokaci krivudavi, negde ima asfalta, negde nema, kuće male ili još manje, nema hromirane ograde i gipsanih lavova... U centru sela - „centar“ je samo zato što je na raskrsnici prodavnica ispred koje dokoni i umorni meštani ispijaju pivo iz flaše. Uz jednu uzbrdicu je četvororazredna škola, na drugoj skromna i skladna crkva, kakve su građene pre dvestotinak godina, a uz nju, u nekadašnjem parohijskom domu, zbirka starih stvari za pokućstvo i odeće - vrmdžanski etno-muzej u povoju.

Nad selom se, kao nekakav čuvar, uzdiže visoka bela stena. Latin grad . Gledana sa odavde, Vrmdža podseća na ilustracije iz čitanke za trećeosnovce: u moru zelenih krošnji, kao ostrvca izranjaju crveni krovovi i ne treba mnogo mašte da se nad dimnjacima vide uvijene linije plavičastog dima. Malo dalje, na sve strane oko sela, slažu se, kao na pačvork pokrivaču, njive pod žutim žitom i crne oranice. Nebo, naravno, nacrtano bledoplavom drvenom bojicom, a oblaci beli... Tamo negde, ne vidi se od drveća, između bregova presijava se glatka površina Vrmdžanskog jezera.

„Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška. A najlepšije u njoj i nad njom je njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljat vazduh...“, pisala je Isidora Sekulić.

Isti je vazduh nad Sokobanjom i nad Vrmdžom, ista im je planina na horizontu - čarobni i zagonetni Rtanj.

Ali, uzaman bi bila ta lepota da nije ljudi. Rukovodstvo Mesne zajednice promenjeno je 2006. godine, a već 2007. uspeli su seljaci iz Vrmdže da im u goste dođe gotovo celo diplomatsko izaslanstvo Velike Britanije.

- Samo ambasador nije, svi ostali su bili - kaže Slaviša Krstić, predsednik Mesne zajednice. Jednostavno, seli su i napisali pismo u Beograd.

- A što pa da ne dođu u Vrmdžu - kaže.

Elem, bili Britanci, dopala im se Vrmdža, pa sledeće godine poslali pare za uređenje škole...

Slaviša Krstić građevinski je preduzimač, ali seoski „agent za odnose s javnošću“, čovek zadužen za pozivanje i smeštaj filmadžija, domaćin svetskoj eliti u sportskom penjanju uz stene, neko ko će vam pomoći da kupite kuću u Vrmdži, reći gde da nabavite sir, bez gunđanja odvesti vas u domaćinstvo koje od testa pravi suvenire... Uz to, organizator je i zemljoradničke zadruge koja je kod Ministarstva za regionalni razvoj konkurisala za nabavku mini-sušara voća i trava... Treba napomenuti, da se ne stekne utisak kako se Vrmdža pokondirilai i naglavačke bacila u turističke vode, da je ovo selo poljoprivrednika, prevashodno stočara: na farmama krave češkaju automatske četke, jer onda daju više mleka!

Nego, da se vratimo na Slavišu Krstića. Nabrojali smo njegova zaduženja i poslove, ali najkraći i najtačnji opis bio bi: „Čovek ponosan na Vrmdžu!“

- Morate da upoznate jednu Beograđanku što se doselila - bio je odlučan.

Vesna Vujasinović, inženjer poslovne informatike, ostavila je svoj posao u prestonici i u Vrmdži kupila seosko domaćinstvo, da ga preuredi i u njemu organizuje seminare joge, veganske ishrane i tako tih veština.

- Hoće li se isplatiti ulaganje - sumnjičavo pitamo.

Sigurna je da hoće. Kasnije, pola u šali, pitamo Slavišu kako će seljaci reagovati na zvuk velikog gonga iz Vesninog dvorišta, a on odgovara da su Vrmdžanci mirni i tolerantni, a i navikli su na razna čuda.

Pre desetak godina doselio se sa suprugom, rođenom Leskovčankom, postariji Italijan iz Venecije. Kupio je celo jedno domaćinstvo, kompletno ga preuredio i sada su već starosedeoci. Na jarbolima u dvorištu njihove kuće, vijore se zastave Srbije i Fudbalskog kluba Venecija. Za njima je stigao kompozitor iz Njujorka, oženjen Beograđankom, kao i jedan Amerikanac sa Floride, takođe u braku sa Srpkinjom. Onda Švajcarkinja sa mužem rođenim u Nišu... Među poslednjima je došao jedan Beograđanin, programer, koji namerava da se tim poslom bavi tu, u Vrmdži.

Nekad su kuće mogle da se kupe za dve-tri hiljade evra, sad su pet puta skuplje.

- Treba da dođete i zimi - hvali Slaviša Krstić svoje selo.

Ko je imao sreću da šalje i prima novogošnje čestitke, može da zamisli Vrmdžu pod snegom.

Ostali, duboke cipele, pa u januaru put pod noge!

Kurir / Momčilo Petrović Foto: Ana Paunković