Narednih desetak dana nije imao nikakvog posla. Ili nije hteo da mi kaže... Onda me je jednog popodneva dočekao s kezom.

- Ne možeš besplatno da gledaš, moraš i da pomogneš - rekao mi je pružajući popovsku mantiju. - Imaš bradu, bićeš kao pravi.

Pre dve godine, ispričao mi je dok sam se saplitao o skute odežde izbledele od pranja, neko je u jednoj prigradskoj crkvi redovno krao novac sa ikone. Bane je bio prijatelj sveštenikovog prijatelja, i tako je pristao da pomogne bez honorara... Na kraju, kad je sve bilo gotovo, dok je pakovao šest flaša domaće rakije u auto, pitao je popa da li ima neku staru mantiju. I tako... Rukavi su mi bili kratki, ali u izlogu grobljanske cvećare nisam sebi izgledao loše. Čekali smo „saradnike“ - stariji neupadljiv par. Išli su za nama i nisu progovorili ni reč, čak ni hvala kad im je na kraju pružio hiljadarku.

- Tu - zaustavio se Bane kod jednog spomenika, i onu su stali prekrstivši ruke na stomaku. Ja sam otvorio molitvenik i počeo da mrmljam, a on je iz stare kožne torbe s ručkom izvadio kandilo. Torbu je položio na susedni spomenik tako da je kamera snimala pogrebnu povorku koja nam se približavala uz stazu. Znao sam koga sahranjuju, čitao sam o tom ubistvu prethodnih dana, ali Bane nije hteo da mi kaže ko mu je naručio posao.

Kao svaki drugi amater, povremeno sam preko molitvenika bacao pogled na kolonu u kojoj su preovlađivali mlađi muškarci u odelima. Bane je zveckao kandilom i nije se okrenuo nijednom...

(Kurir.rs/ Momčilo Petrović Foto: Shutterstock)