DRŽAVE I NARODI PODELJENI ISTORIJOM: Kmet na Bosilegrad

Vladimir Zaharijev pobedio je na pet uzastopnih izbora i vlada opštinom 17 godina. Mnogi mu zameraju „nedolično“ ponašanje, ali građani imaju poverenje u njega

Visok, širok, ajnštajnovski razbarušene kose, Zaharijev je junak video-klipova u kojima poletno igra u kolu, pravi salto i pije pivo iz flaše. Ove je snimke u svet odaslala politička opozicija, ubeđena da će ga tako diskreditovati. Ali uspeh njihove diverzije u najmanju ruku je sumnjiv: Vlada Zaharijev pobeđivao je na pet uzastopnih izbora, prvo kao član DSS, a zatim na čelu lokalne liste „Toa smo mi“. Od 2001. neprekidno vlada Bosilegradom.

Južne vesti, nezavisni portal nesklon svakom udvaranju, za Zaharijeva piše: „Iako mu mnogi zameraju ‘nedolično’ ponašanje, važi za predsednika opštine u koga građani imaju poverenja.“

Na bugarskom, predsednik opštine, odnosno prvi čovek lokalne zajednice je „kmet“. Zaharijeva tako oslovljavaju na ulici građani koji mu slobodno prilaze da ga pitaju nešto, i on manje ili više strpljivo - prema nekom svom kriterijumu važnosti - odgovara, a onda nastavlja šetnju dalje... svestan svog autoriteta i snage. Kao pravi kmet!

U razgovoru, posle završenog „zvaničnog“ dela, pomenuće da je prethodnog dana kosio travu na očevini i da je rešio da se okuša u proizvodnji meda u svom rodnom selu, ali da u nečemu greši, jer je prinos sasvim podbacio.

Govori srpski bolje od većine Srba s juga, ali kad ga hirurg iz bolnice u Ćustendilu oslovi u kafani, Zaharijev se u trenutku prebacuje na maternji bugarski, pa opet meni na srpskom... Bugari iz Ćustendila, udaljenog četrdesetak kilometara, dolaze u Bosilegrad zbog dobre hrane u kafanama, na provod.

Srpski, bugarski i „naški“

Među sobom, Bosilegrađani pričaju „naški“. To je lokalni bugarski dijalekat koji je pretrpeo veliki uticaj srpskog okruženja. Na tom se jeziku diskutuje na skupštinskim sednicama, iako su materijali na srpskom i književnom bugarskom.

Zaharijevu je važno da istakne da su Bugari u Bosilegradu ostvarili sva svoja manjinska prava.

- Mi smo ljudi sa dva srca, volimo Bugarsku, jer su tamo naši koreni, i volimo Srbiju, jer nam je pružila utočište od 1919. godine - diktira.

Roditelji imaju pravo da biraju da li će njihova deca nastavu u školi slušati na srpskom ili bugarskom. U Miloševićevo vreme, kaže Zaharijev, bilo je pritisaka da se deca upisuju u srpska odeljenja, ali je posle 2000. godine izbor potpuno slobodan. Ipak, više se dece odlučuje za nastavu na srpskom, a ni direktor škole Metodi Čipev ni ostali moji sagovornici nisu umeli da mi odgovore zbog čega je tako.

- Možda zato - bio je oprezan Čipev - što roditelji misle da će deci biti lakše tako. Jer mahom gledaju televizijski program na srpskom. A i nastava se ne sluša na „naškom“, nego na književnom bugarskom...

Đaci od 2015. uče iz udžbenika koji se koriste u srpskim školama, samo što su prevedeni na bugarski. Za osnovnu školu obezbeđene su knjige za sve predmete, za gimnaziju se još prevode.

U novembru 2014. godine Zaharijev je jednoglasno izabran i za predsednika Nacionalnog saveta Bugara u Srbiji. Njegov zamenik u ovom telu Stefan Stojkov ističe da dok Nacionalni savet nije postavio pitanje školskih knjiga, nijedan udžbenik za osnovnu školu nije preveden u prethodnih 30, a za srednju u prethodnih 55 godina!

- Učilo se - kaže Stojkov - iz foto-kopija i knjiga uvezenih iz Bugarske.

Podrška đacima

Ni rešenje s prevodima, međutim, nije najsrećnije. Srpski pogled na istoriju razlikuje se od bugarskog, napisano je napred, a ni kulturno nasleđe nije isto. Zakon, zbog toga, propisuje da trećina sadržaja u udžbenicima za istoriju, likovno i muzičko iz kojih uče pripadnici nacionalnih manjina bude prilagođena ovim specifičnostima. Ali...

- Pet puta smo slali zahtev u Sofiju, Agenciji za Bugare u inostranstvu i Ministarstvu obrazovanja, da nam dostave ove dopune za školske knjige, i ništa nije urađeno - kaže Stefan Stojkov.

Đaci u Bosilegradu, i osnovci i oni koji pohađaju srednju školu, odnosno gimnaziju, imaju pravo na besplatan smeštaj u đačkom domu. Rad ovih domova i inače pomaže država, kaže Zaharijev, a opština snosi onaj deo troškova koji u drugim gradovima inače snose đaci.

Osim ovoga, svi polaznici prvog razreda gimnazije tokom školske godine dobijaju po 3.000 dinara stipendije. Opština na ovaj način pokušava da ih zadrži u Bosilegradu.

A po završetku studija, mahom u Bugarskoj, za sve koji se vrate i prijave bosilegradskom birou rada, obezbeđen je pripravnički staž od 12 meseci u javnim ustanovama ili preduzećima, ili kod privatnika. Za to vreme od opštine dobijaju 16.000 dinara ako su završili fakultet, a hiljadu dinara manje ako imaju diplomu visoke strukovne škole. Isti iznos dobijaju i tri meseca posle završetka staža, tokom kojih spremaju polaganje državnog ispita ili dobijanje licence.

Ne krijući ponos i često ponavljajući, lažno skromno, da „ne zna da li toga ima i u drugim opštinama u Srbiji“, on ređa: poslednjih deset godina svi lekari i sve medicinsko osoblje koji su se u Bosilegradu prijavili na biro rada zaposleni su o trošku opštine! Oni dobijaju 70 odsto redovne plate, ali su u tom srazmeru i angažovani...

- Imamo sela udaljena od Bosilegrada i 50 kilometara, kad lekar ode tamo, on je izgubljen za ceo dan... Zapošljavajući sve lekare s biroa, obezbedili smo zdravstvenu zaštitu za građane i popunu specijalističkih mesta zbog odlaska starih lekara u penziju - objašnjava Zaharijev, a lice mu se presijava od zadovoljstva.

(Kurir.rs/Momčilo Petrović /Foto: Ana Paunković)