SRBIJA NIJE PODIGLA SPOMENIK BRANIOCU: Prva srpska krv

U prvoj noći Prvog svetskog rata, u bici za Beograd, poginulo je šestoro ljudi, pet Mađara i jedan srpski dobrovoljac.

Oko šest uveče tog dana, kao po komandi, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Trgovci i zanatlije ostavljali su robu, a sa sobom nosili samo novac, žureći svojim ukućanima da svi zajedno pobegnu. Zavladala je panika, jer se proneo glas sa će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd.

U to vreme u Zemunu, koji je tada bio u sastavu Austrougarske, bilo je stacionirano svega 800 vojnika, a ni na srpskoj strani nije bilo ozbiljnijih snaga.

Oni i još dvadeset miliona poginulih

Obalu Save branili su trećepozivci, odnosno rezervisti, zatim Stanični bataljon, i pontonirsko-minerska četa pod komandom kapetana Mihaila Alića. To je bilo sve od vojske. Njima su se pridružili žandarmi, noćni stražari, finansijska straža Carinske uprave i pripadnici Viteškog društva „Dušan Silni“, rodoljubi ali amateri, nalik onima što danas demonstriraju borilačke veštine Starih Slovena.

Uz ove, na liniji odbrane stajao je i četnički odred majora Voje Tankosića, koji je sa svojih 400 četnika držao položaj između kalemegdanskog Donjeg grada i Savskog mosta.

Oko 11 sati uveče, srpska odbrana primetila je „Alkotmanj“, parobrod u vlasništvu austrijskog Dunavskog društva, kako plovi Savom. Pešadinci su iz pušaka zapucali na komandni most koji je bio zaštićen vrećama sa peskom, i već prvi hici usmrtili su kapetana Karla Ebelinga i prvog krmanoša Mihaila Gremsbergera. Drugi krmanoš Ignjac Kobor, i sam teško ranjen, uspeo je da okrene brod i vrati ga u Zemun. Nema pouzdanih podataka o namerama posade broda „Alkotmanj“, ali je vrlo verovatno prevozio jedinice s namerom da ih iskrca na srpskoj strani...

Kao odgovor na srpsku vatru, zapucali su iz svojih rovova i austrougarski vojnici. Jedan od njihovih metaka je ubaš kod železničkog mosta usmrtio Dušana Đonovića, rođenog oko 1898. u Crmnici, iz odreda Voje Tankosića.

Izdanak čuvene porodice

Pred zoru je Austrijancima u rovu kod srušenog mosta nestalo municije. Tri vojnika pošla su do magacina po metke, ali je jedan od njih, Pal Kovač, pogođen u glavu i odmah je preminuo, a druga dvojica, Biro Gabor i Vereš Imre, ubijena su dok su njegovo telo nosila u rov.

Te prve noći Prvog svetskog rata poginulo je šest ljudi.

Dušan Đonović poticao je iz čuvene porodice. Jedan brat bio mu je advokat Nikola, koji je 1945. branio Dražu Mihailovića, a drugi Jovan 1907. bio je u Crnoj Gori zbog atentata na knjaza Nikolu osuđen na smrt, koju je izbegao dolaskom u Srbiju. Dušan je 29. jula sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju, a četvrtog avgusta Politika je, u prvom izdanju štampanom posle šestodnevnog bombardovanja, pod naslovom „Prva žrtva u našem velikom ratu“, objavila čitulju koju su sročila njegova braća:

„Večeras, oko ponoći, navršiće se osam dana kako su prvi austrijski metci nadrli na našu zemlju i od kako je počeo veliki rat za slobodu i nezavisnost Srpskog Naroda. U toj znamenitoj noći kao prva žrtva pao je mladi dobrovoljac Dušan Đonović, činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.

Dušan Đonović, primorac po rođenju, brat Jovana Đonovića, koji se istakao u crnogorskom omladinskom pokretu. Čim je Austrija nagovestila rat, Dušan Đonović je prihvatio pušku i stupio u dobrovoljce. On je znao da se za istu stvar Srpski Narod na celom svome prostranstvu pao je pogođen austrijskim metkom na obali Save, braneći slobodu Beograda, onako isto slatko kao da su ga izrešetali kuršumi pod Lovćenom.

Bog da prosti njegovu Junačku dušu!“

Pal Kovač, posmrtno odlikovan Bronzanom medaljom za hrabrost, Biro Gabor i Vereš Imre sahranjeni su uz vojne počasti na katoličkom groblju u Zemunu. Istog dana u Zemunu su sahranjeni Ebeling i Gramsberger sa „Alkotmanja“. I oni su odlikovani, a sa njima i Ignjac Kobor, koji je brod vratio u Zemun.

Dušan Đonović nije dobio nikakvo odlikovanje.

Kurir.rs/Momčilo Petrović/Foto: Arhiva