DAN VAŽNIJI OD SVIH DRUGIH: Svi naši Vidovdani

Vidovdan je tokom proteklih šest stoleća imao veliki značaj za srpski narod. Dešavalo se, slučajno ili namerno, da važan događaj padne baš na taj datum.

Je li bilo kneževe večere

Turskoj vojsci, koja je sa juga nadirala na Balkan, suprotstavio se knez Lazar Hrebeljanović. On je iz Kruševca vladao najbogatijim i najplodnijim delom srpske države, koji je zahvatao ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Između njega i teritorija koje su Turci već bili osvojili, nalazilo se Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga.

Sudar dve vojske odigrao se na Vidovdan, 28. juna 1389. godine, nedaleko od Prištine. Uz Lazara su bile i vojske njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turskih snaga nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. Zna se samo da su u prvom delu bitke, srpske snage potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova, prema legendi, Miloš Obilić - ubio je sultana Murata. Bajazit je, međutim, uspeo da konsoliduje turske redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po Bajazitovom naređenju pogubljen.

Posle bitke bitke na Kosovu, novi sultan Bajazit povukao se iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, ali su ga naslednici kneza Lazara priznali za svog vladara. Otpor mu je još neko vreme pružao samo Vuk Branković, koji je preživeo bitku.

Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Za stvaranje mita, međutim, bila je presudna potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.

Ali, uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.

Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju sa malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su učestvovale samo vojska Kneževine Srbije i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.

Česta je zamerka da se „kultom Vidovdana veliča izgubljena bitka“, ali Srbi tu nisu izuzetak. Mnogi narodi imaju slične bitke kojih se trajno sećaju, a koje su takođe bili porazi. Čak i Amerikanci glorifikuju bitku za Alamo i stradanje njihovog Dejvija Kroketa...

Greh kneza Milana

Sredinom juna 1881. godine Rusija, Nemačka i Austro-Ugarska zaključile su takozvani „Trojecarski savez“. Njime su Rusija i Austro-Ugarska podelile Balkansko poluostrvo na svoje interesne sfere. Beču je, tako, dozvoljeno da u trenutku kad mu to odgovara, pripoji Bosnu i Hercegovinu, koju je okupirao 1878. godine.

Pošto je tako od Rusije dobila odrešene ruke, sledeći potez Austrije bio je da Bosnu i Hercegovinu izoluje od Srbije, gde je postojao živ nacionalni pokret koji je zagovarao ujedinjenje sa Srbima preko Drine. Zato je sa knezom Milanom Obrenovićem utanačila potpisivanje jednog ugovora kojim se ovo postiže.

Srbija se, između ostalog, obavezala da će na svojoj teritoriji suzbiti svaki pokušaj organizovanja bune protiv austrougarske vlasti u Bosni i, čak, svaki pokušaj nacionalističke propagande u tom smislu.

U nadoknadu za ovo, Beč je preuzeo slične obaveze prema Milanu kad su Karađorđevići u pitanju: da osujeti svaki njihov pokušaj podrivanja dinastije Obrenović sa svoje teritorije. Uz to, obećana mu je pomoć da se na evropskim dvorovima prihvati njegovo proglašenje za kralja. Srbiji je još obećana diplomatska podrška ako „jednog dana“ bude htela i mogla da se proširi na račun Makedonije ili Kosova.

Vlada u Beču je za sve ovo zatražila da se Srbija obaveže da „bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom“.

Ovaj ugovor s desetogodišnjim rokom važenja, nazvan Tajna konvencija, na Vidovdan 1881. godine potpisao je ministar inostranih poslova Čedomilj Mijatović po nalogu kneza Milana. Tek kad je Konvencija već bila potpisana, knez je njen sadržaj pokazao predsedniku vlade Milanu Piroćancu i ministru unutrašnjih poslova Milutinu Garašaninu, rekavši im da je to - tek predlog i potom ih zapitao za mišljenje!
Ova dvojica, nezadovoljna sadržajem Konvencije, podnela su ostavke, ali ih je Milan ubedio da ostanu u vladi. Kad su saznali da su bili prevareni i da je Tajna konvencija već bila potpisana, podneli su opet ostavke, najviše zbog člana koji je Srbiju obavezivao da traži sagasnost Beča za svaki ugovor sa trećom zemljom. I opet ih je Milan ubedio da povuku ostavke, obećavši im da će tu stavku promeniti.

I zaista, Austrijanci su pristali da sa srpskim predsednikom vlade Piroćancem potpišu „tumačenje“ spornog člana Konvencije, prema kojem se Srbija njega oslobađa.

Nijedan od ova tri srpska ministra, međutim, nije znao da je pre toga Milan pisao Beču i zajemčio čašću kneza i vladara da će se Srbija pridržavati spornog člana Konvencije, bez obzira na „tumačnje“.

Ostali ministri i javnost u Srbiji, saznali su za Milanovu Tajnu konvenciju dvanaest godina kasnije, kad je o njoj pisala svetska štampa.

Dan Gavrila Principa

Vidovdan 1914. godine bio je poslednji dan višednevne posete Bosni i Hercegovini austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije. Naslednik prestola u Beču prethodnih dana je prisustvovao vojnim manevrima, čiji je cilj bio da demonstriraju spremnost da Bosnu i Hercegovinu zadrže u granicama carstva, gde se našla posle okupacije 1878. i aneksije 1908. godine.

Prilikom šetnje carskih visočanstava ulicama Sarajeva, na njih je izvršen atentat. Na ideju o atentatu došao je Gavrilo Princip, devetnaestogodišnjak rodom iz Bosanskog Grahova koji je učio gimnaziju u Beogradu. Svoj plan poverio je vršnjacima Nedeljku Čabrinoviću, štamparskom radniku, i Trifku Grabežu, takođe gimnazijalcu. Njih trojica su, preko komita, učesnika u gerilskim borbama u Makedoniji i na Kosovu, stupili u kontakt sa Vojislavom Tankosićem, saradnikom šefa Vojne obaveštajne službe Dragutina Dimitrijevića Apisa. Doduše, Apis nije verovao da su ovi mladići sposobni da ubiju Ferdinanda, ali mu je odgovaralo da se u Bosni održava atmosfera nesigurnosti, pa je na svoju ruku Tankosiću naložio da im da oružje i špijunskim kanalima prebaci ih iz Beograda u Sarajevo. Saznavši delimično za ovo, srpska vlada obavestila je Beč da je grupa atentatora pošla u Sarajevo, ali to upozorenje nije ozbiljno shvaćeno...

Osim Principa, Čabrinovića i Grabeža, u zasedi na sarajevskom keju bili su i Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Cvetko Popović i Danilo Ilić. Na automobil carskog para prvo je bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali se ona otkotrljala niz spušteni krov i eksplodirala ispod sledećeg automobila u povorci. Ne želeći da pokaže da se uplašio i pošto je od policije dobio izveštaj da mu opasnost više ne preti, Ferdinad je nastavio obilazak Sarajeva, pa se tako pola sata kasnije našao na nišanu Gavrila Principa. Hicima iz pištolja, Princip je nenamerno ubio i Ferdinandovu suprugu Sofiju...

Zbog nenavršenih 20 godina života, Princip, Čabrinović i Grabež osuđeni su na 20 godina robije. Ubrzo su sva trojica preminula od mučenja u tamnici. Danilo Ilić i još dvojica pomagača u prebacivanju atentatora iz Beograda u Sarajevo su obešeni, a ostali su
osuđeni na robiju. Jedino je Mehmedbašić uspeo da izbegne hapšenje.

Za atentat u Sarajevu austrougarski vojni krugovi optužili su Srbiju tražeći povod za rat. Srbija, oslabljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, nastojala je da po svaku cenu izbegne sukob. Od deset zahteva što ih je Austro-Ugarska u ultimatumu postavila, vlada u Beogradu je prihvatila sve osim onog koji bi dozvolio austrougarskim policajacima da vode istragu na teritoriji Srbije.

Smatrajući ovo neprihvatanjem ultimatuma, Austro-Ugarska je objavila rat, koji će se izroditi u Prvi svetski rat. Posle rata, okončanog 1918. godine, formirana je država Južnih Slovena, Kraljevina SHS u kojoj se našla i Bosna i Hercegovina, a Austro-Ugarska je propala.

Država koju niko nije voleo

Zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevina SHS, stvorena je posle Prvog svetskog rata. Ujedinjenje Kraljevine Srbije sa teritorijma bivše Austro-Ugarske na kojima su živeli ovi narodi, kao i Crnom Gorom, proglasio je regent Aleksandar Karađorđević 1. decembra 1918. godine.

Tri nedelje kasnije formirana je prva zajednička vlada, u koju su ušli predstavnici svih stranaka, svih plemena (naroda) i sve tri glavne vere u zemlji. Da bi se zadovoljili njihovi apetiti, imala je 20 ministara. Prvim odlukama ustanovljena je zajednička plavo-belo-crvena zastava; zajednički grb, sklopljen iz srpskog, hrvatskog i na brzinu izmišljenog slovenačkog; uvedeno je od 23. januara računanje vremena po „novom“, gregorijanskom kalendru u celoj državi (u Srbiji i Crnoj Gori je do tada važio julijanski). Ova vlada imala je da sprovede izbore za Ustavotvornu skupštinu, odnosno Konstituantu, kako je tada nazivana.

Od samog početka, funkcionisanje Kraljevine SHS otežavalo je razilaženje između Srba i Hrvata po pitanju uređenja zajedničke države - unitarna ili federacija? Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu državu. U ono vreme govorilo se da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena - na osnovu toga je, uostalom, i došlo do ujedinjenja - pa su Srbi polazili sa stanovišta da jedan narod treba da ima i jednu državu.

Hvati su bili za federaciju. Želeli su da očuvaju svoju „plemensku individualnost“, kako se onda govorilo. Tvrdili su da je opasno na silu poništavati razlike stvarane vekovima delovanjem raznih istorijskih faktora.

Za Ustav kojim se Kraljevina SHS uređuje kao jedinstvena država, proglašen na Vidovdan 1921. godine, glasala su 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Od glasanja uzdržala su se 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a bilo je i nekoliko odsutnih.

Hrvati su, međutim, odbili da priznaju Vidovdanski ustav. Em nije izlazio u susret njihovim željama, em je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je bilo dogovoreno u pregovorima o ujedinjenju.

Hrvati će sve do napada Nemaca na Jugoslaviju 1941. godine iskazivati nezadovljstvo svojim položajem u zajedničkoj državi. Devedesetih godina prošlog veka, u socijalističkoj Jugoslaviji ta će se sporenja nastaviti, što će na kraju dovesti do raspada SFRJ i egzodusa Srba iz Hrvatske.

Davne 1921. godine, tri godine nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na teritoriji Hrvatske živelo je 594.017 stanovnika pravoslavne veroispovesti koji su učestvovali sa 19,73 odsto u ukupnom stanovništvu Hrvatske.

Prema popisu iz 2011. godine, u Hrvatskoj je živelo 186.633 Srba, a njihovo učešće u ukupnom broju stanovništva bilo je 4,36 odsto.

Zanimljivo je, međutim, da su na dan proglašenja Vidovdanskog ustava, atentat na Aleksandra Karađorđevića izvršili - komunisti. Spasoje Stejić, član KP, umešao se među radnike na skeli građevine na uglu Masarikove i Kneza Miloša, i odozgo bacio upaljen štapin dinamita na regentov auto. Ciljao je dobro, ali je dinamit zakačio vrh bandere i eksplodirao, a Karađorđević je prošao neozleđen.

U zagrljaju medveda

Po završetku Drugog svetskog rata, iz kojeg je Evropa izašla podeljena na kapitalistički i socijalistički blok, Staljin je tražio način da sve komunističke partije stavi pod kontrolu Sovjetskog Saveza.

Zato je 1947. godine na njegovu inicijativu osnovan Komunistički informacioni biro. Informbiro, kako je skraćeno nazivan, bio je zamišljen kao „dobrovoljno udruženje komunističkih partija u svrhu razmena informacija i održavanja dobrih odnosa“. Na osnivačkom zasedanju u Poljskoj učestvovali su delegati komunističkih partija iz SSSR, Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Poljske, Čehoslovačke, Francuske i Italije.

U praksi, to je bilo organizacija preko koje je Staljin upravljao komunistima u svetu.

Prvi radni sastanak Informbiroa održan je u Beogradu, u decembru 1947, a za ovu priliku specijalno je izgrađen današnji hotel Slavija u centru grada.

Između ovog i drugog sastanka, održanog sedam meseci kasnije u Bukureštu, došlo je do razmimoilaženja između Staljina i Tita, koji je odbio slepu poslušnost. Titov otpor temeljio se na činjenici da je Jugoslavija bila jedina socijalistička zemlja u kojoj je postojao jak antifašistički pokret, i koja je voljom svog naroda sama izabrala socijalizam. Sve ostale zemlje „istočnog bloka“ oslobodili su Rusi „donevši im revoluciju“ na svojim tenkovima.

Sukob je počeo Staljinovim pismom u kojem je omalovažio partizansku borbu protiv Nemaca i jugoslovenske komuniste uopšte, a zatim je na zasedanju Informbiroa u Bukureštu, na Vidovdan 1948. godine, doneta Rezolucija u kojoj su ponovljeni stavovi iz Staljinovog pisma, između ostalog da su Tito i njegov najbliži saradnici strani špijuni... a potom su pozvani „zdravi elementi“ da smene rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije i dovedu snage koje će slediti Staljinov kurs.

Još pre ove Rezolucije, dva člana iz najužeg jugoslovenskog rukovodstva, Andrija Hebrang i Sreten Žujović Crni, stali su na stranu Rusa i odmah bili smenjeni sa položaja. A kad je objavljena rezolucija Informbiroa, načelnik Generalštaba JA, general Arso Jovanović pokušao je de pobegne u Rumuniju, ali je na granici ubijen. U istoj akciji uhvaćeni su brat Peka Dapčevića, pukovnik Vlado, i general Branko Petričević Kađa. General avijacije Pero Popivoda je avionom pobegao u Rusiju.

U strahu da Staljinove pristalice u Jugoslaviji ne pokušaju prevrat, Tito i jugoslovenske vlasti krenule su u kampanju hapšenja svih za koje se iole sumnjalo da su za Rezoluciju Infombiroa. Bilo je dosta i zloupotrebe organa vlasti, koji su „suzbijanje informbirovaca“ koristili za lične obračune.

Oni koju su bili označeni kao „informbirovci“ držani su zatočeni na ostrvu Goli otok, a žene na Svetom Grguru. Tamo su bili izloženi surovom tretmanu: mučeni su teškim fizičkim radom, glađu i neljudskim batinama.

Među zatvorenicima je najviše bilo Srba, 44 odsto, a na drugom mestu Crnogoraca, 21,5 odsto.

Kroz logor je ukupno prošlo 16.101 muškaraca i žena, a umrlo je ili ubijeno 413 osoba.

Uhapšeni zbog podrške Rezoluciji Informbiroa oslobođeni su 1956. godine, posle pomirenja SFRJ i SSSR.

Radovanje u Briselu

Na Vidovdan 2013. godine Evropski savet u Briselu je odlučio da se sa Srbijom pokrenu pregovori o pristupanju EU.

Tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej istakao je da je takva odluka „direktan rezultat hrabrog sporazuma koji su postigli Beograd i Priština.“

Pomenuti sporazum potpisali su u Briselu dva meseca ranije (19. aprila) prdsednik Vlade Ivica Dačić i premijer Kosova Hašim Tači. Prema ocenama političke opozicije, SPC i nekih akademika, ovim sporazumom Srbija se odrekla Kosova. Tako je, na primer, član SANU dr Kosta Čavoški izjavio da „Briselski sporazum predstavlja izdvajanje Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Republike Srbije“.

Vest koju je Van Rompej obelodanio na svom Tviter nalogu, izazvala je euforično reagovanje u strankama na vlasti u Srbiji. U pisanoj izjavi, predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izneo je uverenje „da Srbija može do kraja mandata Vlade Ivice Dačića završiti pristupne pregovore i postati punopravna članica EU“. Bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije i buduća šefica tima Srbije za pregovore sa EU Tanja Miščević, izjavila je da je „odluka Evropskog saveta jedna od najznačajnijih koju će Srbija čuti u 21. veku“(!)

Da ne bude zabune, Ambasada SAD u Beogradu podsetila je da je odluka EU o početku pristupnih pregovora „jasno priznanje napornog rada Srbije u domenu unutrašnjih reformi i normalizacije odnosa s Kosovom“, kao i da se od Srbije očekuje da nastavi „da ispunjava preuzete obaveze, uključujući punu primenu Briselskog sporazuma s Kosovom.“
A predsednik Vlade Ivica Dačić je na svečanoj sednici Vlade Srbije u Kruševcu, poručio da Srbija više neće pamtiti Vidovdan po boju na Kosovu, nego po odluci Evropskog saveta: „Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad i da ne idemo napred... Porazi koje slavimo, žrtvovanje naroda za bitke koje ne možemo da dobijemo, više nisu naša opcija.“

Tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, na istoj svečanoj vidovdanskoj sednici Vlade, saopštio je da je „Srbija kupila kartu u jednom pravcu za voz ka EU“.

„Na Vidovdan smo slavili naše herojstvo, ali i najveće poraze, otpočinjanje svetskih ratova u kojima smo gubili trećinu muškog stanovništva, na Vidovdan smo slavili i odvođenje naših državnika iz zemlje, na Vidovdan nikada nismo slavili nešto čime bi generacije mogle da se ponose...“

Naredne godine, na stogodišnjicu atentata u Sarajevu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Beogradu je otkrio spomenik Gavrilu Principu i biranim rečima govorio o njegovom delu, čime je protivrečio tvrdnji da na Vidovdan nikad ranije nismo uradili „nešto čime bi generacije mogle da se ponose...“

U 2019. godini Srbija još nije videla koristi od svog potpisa ispod Briselskog sporazuma, a članstvo u EU je na dugačkom štapu. Sva je prilika da u ovo društvo nećemo pre 2025.

Ako neko tada bude imao smisla za simboliku, možda baš Vidovdan odredi za datum prijema u članstvo.

Kurir.rs/Momčilo Petrović
Foto: Ilustracija