Velimir Veca Radičević je rođen 1914. godine u selu Goričani kod Podgorice. Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. Do smrti 2017, u 103. godini, živeo je u Beogradu. Uoči 9. maja 2015. ruski ambasador Čepurin uručio mu je odlikovanje Vladimira Putina. Tamari Nikčević u Vremenu Radičević je pričao i o svom komandantu Savi Kovačeviću.

- Sava Kovačević je bio najveći junak naše borbe. Tokom bitke za Prozor - to je već Četvrta neprijateljska ofanziva - dok smo, zaklonjeni iza nekog brdašca, gledali kolonu italijanskih tenkova koja se kretala ka gradu, Sava Kovačević se odjednom polako spustio do puta, skočio na poslednji u nizu neprijateljskih tenkova, otvorio oklop, uhvatio za vrat italijanskog vojnika, izvukao ga, ubio i bacio na zemlju. Poslije toga smo krenuli u juriš. Prozor je bio jedna od najvažnijih bitaka. Čuli ste za Titovo naređenje: „Prozor mora pasti“? Trebalo je zaustaviti neuporedivo jače njemačke, ustaške, italijanske i četničke jedinice kako bismo omogućili proboj partizana prema Jablanici i Neretvi. Glavna bitka vođena je na planini Makljen. Tu smo uspjeli da uništimo elitnu italijansku diviziju Murđe.

profimedia0217241764.jpg
Profimedia 


Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene bukvalno za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja smo prvi ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još uvijek pun neprijateljske vojske, da su Italijani tu. Onako ošamućeni, ušli smo u prvu kuću da uzmemo vode. Na vratima me je dočekao italijanski vojnik. Skočio sam na njega, uhvatio ga za vrat. Uhvatio je i on mene. Rvali smo se nekoliko minuta. Ni danas ne znam odakle mi tolika snaga... U kući je bilo sakriveno još nekoliko Italijana. Razoružali smo ih i zarobili. U blizini se nalazila bioskopska sala u kojoj su fašisti smjestili naše ljude, zarobljenike. Naravno, Luka i ja smo ih odmah oslobodili i salu počeli da punimo italijanskim zarobljenicima. Partizanske jedinice su se približavale gradu. Čuli smo naše topove... Italijani su počeli da iskaču iz bunkera i bježe. Jurili smo ih... Ubrzo je bioskop bio pun italijanskih zarobljenika.


„Druže Savo“, pritrčao sam Savi Kovačeviću, „Italijani bježe... Neke smo zarobili, eno ih u gradskom bioskopu. Šta ćemo sa njima?“


„Šta ćete?!“, pogledao me je velikim očima. „U ovoj bici nema zarobljenika!“


Pored mene je stajao krupan italijanski vojnik. Sava Kovačević ga je zgrabio, okrenuo ga na leđa i jednim pokretom mu slomio vrat.


„Evo, ovako s njima!“, rekao je. „Nijesam ja došao u njihovu zemlju da se bijem, nego oni u moju, majku li im fašističku!“