400.000 ljudi živelo je kao PORODICA

Dok je Džimi Hendriks svirao, pesma nas je povela na bojno polje, to je bilo odbacivanje rata, socijalne i rasne nejednakosti, tvrdi Majkl Lang

Distorzija himne

- Bilo je 10 sati ujutru tog 18. avgusta 1969, kad je Džimi Hendriks svirao masi od oko 25.000. Skoro pola miliona ljudi je već otišlo kući tokom noći. Mnogi su morali da rade, drugi da se vrate u zabrinute porodice koje su slušale suprotstavljene izveštaje o „haosu na Vudstoku“. Džimi je primetio da ljudi odlaze, pa je rekao: „Možete da idete ako želite. Samo džemujemo, to je sve. Možete da idete, ali možete i da tapšete uz muziku. Nebeska crkva je još tu.“ Džimi je delovao kraljevski u svojoj beloj kožnoj majici s resama, i svirao. A onda smo iskusili nešto jedinstveno: iz pesme „Voodoo Child“ prešao je na melodiju himne „Barjak iskićen zvezdama“. Dok je Džimi razvijao pesmu dodajući distoziju i solaže, ponelo me je, kao i sve oko mene. Shvatio sam da himna više nikad neće biti ista. Džimi je ušao u naše kolektivno iskustvo - emotivni metež i zbunjenost koju smo osećali kao mladi Amerikanci odrasli u šezdesetim. Njegova pesma nas je povela na bojno polje, gde smo osetili rakete i bombe kako eksplodiraju oko nas, na demonstracije i marševe, sukobio nas je s policijom i besnim građanima. To je bilo snažno odbacivanje rata, rasne i socijalne nejednakosti, alarm da se probudimo i popravimo stvari koje ne valjaju u našem društvu - napisao je Lang u knjizi „Put do Vudstoka“.

Celo putovanje, dodaje, od organizacije do samog festivala, obeležili su slični momenti.

- Činilo se da je za nama život promašaja, sitnih pobeda koje je pokretao motor posvećenosti neumornih pojedinaca, optimizam i neverovatne ideje koje su kulminirale u tri dana kakva svet nikad pre toga nije video. Pred očima mi je Džoan Baez koja stoji na kiši, trudna, i jednostavno uživa u tom trenutku; Džeri Garsija visi oko bine i deli džoint sa klincima koje nikad ranije nije video; munja koja razara noćno nebo, Farma krmaka koja deli činije sa žitaricama ljudima u prvom redu, koji odbijaju da se pomere; Krozbi, Stils i Neš sviraju u 3.30 ujutru; Pit Taunsend udara Ebi Hofman gitarom... Za mene je Vudstok bio test da li u našoj generaciji zaista verujemo jedni u druge i u svet koji se borimo da stvorimo. Šta bi se desilo kad bismo mi bili za nešto zaduženi? Da li bismo živeli u mirnoj zajednici koju smo zamišljali? - objašnjava Lang.

On dodaje da je Vudstok postao simbol solidarnosti cele generacije.

Magično putovanje

- Tog vikenda pokazali smo najbolju verziju sebe i stvorili društvo kojem smo težili. Ovo je bila proslava naše čovečnosti, jedan od retkih trenutaka u istoriji kad je radost postala glavna vest. Na farmi Maksa Jasgura svi su odbacili gard i postali smo velika porodica. To druženje bilo je iskustvo koje menja život. Problemi nas nisu slomili, delili smo sve, svi smo aplaudirali, svi smo zajedno preživljavali - navodi Lang.

Kad je Hendriks završio nastup, i najuporniji su pošli kući.

- Gledao sam ostatke vreća za spavanje u blatu, slomljene sandale... Svi smo bili testirani i uspeli smo. Ovo je bilo čudno i magično putovanje - tvrdi Lang.

Kurir / Andrija Ivanović

Foto: AP. Profimedia