Nemačka će 3. oktobra obeležiti nacionalni praznik - Dan nemačkog ujedinjenja. Nepunih 11 meseci pre ovog velikog događaja, 9. novembra 1989, srušen je Berlinski zid. Posle 28 godina, dva meseca i 27 dana razdvojenosti Nemci su pohrlili jedni drugima u zagrljaj.
To je zapravo dan kad je počela da se piše nova nemačka istorija - slobodna domovina posle 41 godine nije više bila san. I tom 9. novembru, bez sumnje magičnom i za one koji su se veselili i za one koji su izražavali duboku zabrinutost, sigurno bi bio prikačen prefiks nacionalni da već nije bio sudbinski za nemačku, evropsku i planetarnu istoriju. U najužasnijem smislu.
Profimedia
Sloboda putovanja
Nije prošlo ni nekoliko sati od „nesrećne“ birokratske formulacije Gintera Šabovskog, člana Politbiroa režimske partije DDR, da sloboda putovanja za istočne Nemce stupa konačno na snagu („... prema mojim saznanjima... odmah...“), milioni Nemaca su bili na nogama. Zvaničnih potvrda da Berlinski zid postaje nevidljiv nije bilo, ali graničari su ostali pribrani: nije ispaljen nijedan metak! Bodljikava žica je isečena, betonski i kameni blokovi su padali pod pijucima. A država koja je to dozvolila, DDR, nije imala više nijednog razloga da postoji.
Ali istorija nas podseća da 9. novembar nije samo datum koji treba da bude upamćen po slavlju. Nacionalsocijalisti, predvođeni Hitlerom, pokušali su istog dana 1923. državni udar, zbog toga je on odležao u zatvoru pet godina. Legalno je preuzeo vlast 10 godina kasnije, a 9. novembar 1938. planetarno se urezao u pamćenje zbog Kristalne noći, kada je počeo pogrom Jevreja - 100 je ubijeno, 26.000 uhapšeno, paljene su sinagoge, pljačkane njihove prodavnice... Generalnom probom Holokausta Hitler je uveo svet u nezapamćenu katastrofu. I dobro je uvek sećati se toga.
Zato je Nemačka dobila 3. oktobar. Datum je, primećuju i sami Nemci, odabran čisto tehnički: tako su hteli njihovi mentori i ondašnji rokovi za izbore. Formalno važan dan, ali oslobođen velikih osećanja i slavlja kakvo je viđeno kada je srušen Zid.
Profimedia
Komandanti Berlina
Pre 29 godina, 2. oktobra, ministri spoljnih poslova pobedničkih sila u Drugom svetskom ratu odrekli su se u Njujorku posebnih prava stečenih posle kapitulacije Vermahta 1945. Sledila su ih trojica komandanata Zapadnog Berlina dan posle, a narodna skupština u DDR održala je poslednje zasedanje, donoseći prvo odluku da Istočna Nemačka napušta Varšavski pakt.
U prisustvu dva miliona ljudi, tačno u ponoć, ujedinjeni Berlin je u novi dan ušao s podignutom nemačkom zastavom pred Rajhstagom. Bili su svesni, bez vremena pre rata i neshvatljivih zločina, podele Nemačke i ne bi bilo. Počelo je bolno, ali aktivno suočavanje s prošlošću. Zato se danas na novu Nemačku uglavnom gleda kao na jedan od stubova zapadnog sveta, pouzdanu demokratiju i prosperitetnu privrednu silu.
ZID SMRTI
13. 8. 1961.počela izgradnja
156,4 km dugačak
3,4 - 4,2 m visok
111,9 km dugačak betonski i kameni zid 44,5 km ograde od metalne mreže
68,42 km proširena metalna ograda - prednja pregrada (visina 2,90 m)
43,7 km granica unutar Istočnog i Zapadnog Berlina
Maj 1989.
• Đula Horn i Alojz Mok, ministri spoljnih poslova Mađarske i Austrije, simbolično su rascepali žicu na granici. Erih Honeker, lider DDR, nije registrovao signale, pripremao se za obeležavanje rođendana „zemlje radnika i seljaka“.
9. 11. 1989.
• Građani DDR prinudili graničare da otvore kapije Berlinskog zida. Počinje rušenje.
13. 11. 1989.
• U bonskom Bundestagu već se javno diskutuje o mogućem ujedinjenju.
28. 11. 1989.
• Zapadnonemački kancelar Helmut Kol u Bundestagu predstavlja plan od deset tačaka, plan puta ka državnom ujedinjenju, doduše sa idejom da do njega dođe u roku od pet do deset godina. Cilj se još uvek zove - konfederacija.
3. 12. 1989.
• Istočni Nemci i dalje izlaze na ulice, Politbiro i Centralni komitet podnose ostavke.
18. 5. 1990.
• Ujedinjenje je dogovoreno, u Ist. Nemačku treba uvesti socijalnu tržišnu privredu.
1. 7. 1990.
• U Bonu stupa na snagu državni ugovor o ekonomskoj, monetarnoj i socijalnoj uniji.
23. 8. 1990.
• Poslanici Narodne skupštine DDR donose odluku o pristupanju SRN 3. oktobra.
12. 9. 1990.
• Vlada u Bonu nudi Sovjetskom Savezu 12 milijardi maraka kao naknadu troškova za povlačenje Crvene armije iz Istočne Nemačke. Gorbačov smatra da je to premalo. Kol popušta i dodaje još tri milijarde (kao beskamatni zajam).
I NOTAMA DO SLOBODE
foto: Profimedia
Nijedan svetski događaj nije toliko inspirisao umetnike kao Berlinski zid. Iz pera Klausa Majnea, godinu dana pre rušenja zida, nastala je pesma „Wind of Change“. I to baš u Moskvi, u kojoj je njegova grupa Skorpions gostovala kao prvi rok bend koji je ikada nastupio u sovjetskoj prestonici. Oduševljena masa kliktala je njegove stihove 9. novembra 1989, a Nemci su Majneovu pesmu proglasili pesmom veka. Trodnevnim rok spektaklom Dejvid Bouvi je 1987. uspeo, uz Juritmiks i Dženezis, iako su bili upozoreni da to ne čine, da privuče brojne istočne Nemce skoro do zida. Bouvi je pevao u suzama, a publika s jedne i druge strane je razmenjivala poruke, davali su podršku jedni drugima. Želju za rušenjem zida su svojim hitovima širili i Kvin, Igi Pop, Pink Flojd, U2... Majkl Džekson je na zapadnoj strani zida pevao 1988, prisutni su bacali flaše i baklje na istočnonemačke čuvare granice.
Brus Springstin je 19. jula iste godine držao koncert u Istočnom Berlinu. U publici je bilo više od 300.000 emocijama nabijenih Nemaca kojima je Springstin poručio da „živi u nadi da će jednog dana sve barijere biti srušene“, što je bilo propraćeno šokom u FDJ, omladinskoj organizaciji u DDR. Dejvid Haselhof, američki pop pevač i TV glumac, nastupao je pred 500.000 ljudi s obe strane Berlinskog zida, a hit „Looking for Freedom“ izveo je na visini od 20 metara, na platformi dugačke čelične dizalice koja se ljuljala iznad i preko zida pored Brandenburške kapije.
ERHARDOV PLAN
Ludvig Erhard, kancelar u Zapadnoj Nemačkoj od 1963. do 1966, koji važi za tvorca ondašnjeg privrednog čuda, godinama je maštao kako bi od SSSR mogao da otkupi ujedinjenje istočne i zapadne države. Konačno mu je sinulo da Nikiti Hruščovu ponudi 100 milijardi tadašnjih nemačkih maraka, pa je šef kancel-arske službe Ludger Vestrik nezaobilaznim Amerikancima, tj. Džordžu Mekgiju, ambasadoru SAD u Bonu, rekao da je država spremna da za ostvarenje nemačkog sna izdvoji po 2,5 milijardi dolara tokom 10 godina.
Nije da se neki važni Ameri nisu primili, nemačka finansijska pomoć bi dobrodošla Kremlju jer je privreda bila pod velikim pritiskom, ali lidera Sovjeta po tom pitanju nisu videli: CIA je ocenila da se radi o planu koji predstavlja „značajnu političku naivnost“. Danas Nemci u šali kažu da je dobro što su uspeli da uštede - Gorbačov je svojom politikom sam otvorio kapije.
Komadi Zida: Od Vatikana do pisoara u Las Vegasu
IMATE LI DEO ISTORIJE?
foto: Profimedia
Manji deo Zida još stoji u Berlinu kao turistička atrakcija, većinu kamenih i betonskih blokova su racionalni Nemci iskoristili prilikom obnove brojnih objekata (40.000 komada). Preostali se prodaju danas po ceni od 6,99 do 23,99 evra, veliki delovi koštaju između 7.000 i 12.000 evra.
Nepravilni, kao da su baš sad ispali iz zida (konačno rušenje završeno je 1992), možda su i falsifikati, ali to je i sada u Berlinu najprodavaniji suvenir. Pet monolita teških 2,8 tona, visokih preko tri metra, ovog leta završilo je u Južnoj Koreji, a u Rejkjaviku, prestonici Islanda, izložen je najveći komad - ima više od četiri tone. Komad zida se nalazi i u bašti u Vatikanu, stigao je i do Jamajke: dodeljen je slavnom atletičaru Juseinu Boltu i nalazi se u Kingstonu. Imali su ga i Ronald Regan, danas je u novom predsedničkom kabinetu, Nelson Mandela... Pred zgradom UN u Njujorku takođe je komad zida, ispred zgrade Dojče velea u Bonu, a ruski umetnici su oslikali njih stotinak...
foto: Shutterstock
Kuriozitet je da se baškari i u Las Vegasu, i to u kazinu u glavnoj ulici Mejn - tačnije u muškom toaletu, gde su pisoari postavljeni na zidni segment s grafitima koji je zaštićen staklom.
Prema podacima Savezne fondacije za istraživanje diktature u DDR, prodato je više od 360 kompletnih segmenata od betona, najmanje 241 deo se nalazi u 146 država sveta. Od njih bi mogao da se „izveze“ novi zid dužine najmanje jednog kilometra! Nažalost, brojni delovi su završili na smetlištu.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega