Među mitološkim bićima u koja su verovali naši preci, vile i zmajevi sigurno su najznačajniji.


S ljudima su neraskidivo povezani, zmajevi su često očevi naših najvećih junaka, a vile njihove posestrime. To možda najbolje ilustruju narodni stihovi:


Štogod ima Srbina junaka,Svakoga su odgojile vile,Mnogoga su zmajevi rodili. („Miloš Obilić zmajski sin“)


Ale i aždaje


„Za halu (alu) se misli da ima od haždahe (aždahe) osobitu silu te leti i vodi oblake i grad navodi na ljetinu. Za zmaja se pak misli da je kao ognjevit junak, od kojeg u lećenju oganj odskače i svijetli“, piše Vuk Karadžić.


I već taj njegov kratak opis ove „stvari kojije nema“ pokazuje da zmajevi srpske mitologije nisu baš nalik čudovištima koja love vitezovi u zapadnoevropskim predanjima. Dok tu ulogu kod Srba preuzimaju ale i aždaje, nezasita i zla bića, zmaj je primio skoro sve ljudske karakteristike (izdvajaju ih samo obeležja poput vučje šape, orlovog krila ili zmajevog kola pod pazuhom), ali ima toliko natprirodnih moći da može da vodi borbu protiv njih. Zanimljivo je da se u pojedinim krajevima verovalo da su Turci ale, a Srbi zmajevi.


„Zmaj nije isto što i drache, lindwurm, draco. Zmaj, onakav kakav je u srpskim narodnim pesmama i pripovetkama, može se smatrati za srpsku specijalnost“, piše etnolog Veselin Čajkanović.


Sreten Petrović u „Srpskoj mitologiji“ navodi da je zmaj „miljenik ljudi jednog naselja i štiti useve od nepogoda“.


„Međutim, taj isti zmaj zna i da ukrade devojku, ali i da pohodi mlade i lepe žene. Oni ne mogu da žive bez ljudi. Zmajevi spavaju sa ženama, piju im krv, te su one otuda uvek blede. Takva žena ne sme da pokaže tajnu da k njoj dolazi zmaj, jer bi je inače zmaj umorio“, opisuje on.


Ženski pandan zmaju


„Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile nikom neće zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi, a kad ih ko uvrijedi, onda ga različno nakaze: ustrijele ga u nogu ili u ruku, ili u srce, te odmah umre“, piše Vuk Karadžić.


Sreten Petrović navodi da u teoriji danas preovladava stav da vile pripadaju demonologiji Južnih Slovena.


„Predstave o vilama ukazuju da je reč o veoma složenom obliku demona u poluljudskom obliku. Vila se često uzima kao ženski pandan zmaja. Vile se javljaju i kao božanstva braka. Veruje se da ‚svaka vila ima po jednog čoveka, koga je još pri rođenju usvojila, zadahnula svojom dušom i zadojila svojom sisom. Takvi su ljudi neobično jaki, slobodni i drski‘. Nije mali broj primera da one često zavole i smrtnog čoveka, ugrabe ga i odvedu sa sobom da bi s njim rađale decu, razume se, pre svega žensku“, piše on.


Najveći junaci srpske epike - Marko Kraljević i Miloš Obilić - primer su zmajevitih junaka. I njihove veze s vilama i zmajevima čest su motiv. Tako je Marku posestrima Ravijojla, vila s planine Miroč, koju je zamalo ubio nakon što je ona iz ljubomore strelom pogodila Obilića (pesma o ovom događaju inspirisala je Paju Jovanovića da nacrta čuvenu sliku „Marko, Miloš i vila“). Miloš je, pak, pobratim sa zmajem od Jastrepca, a do zbližavanja je došlo nakon što mu je vitez kneza Lazara ukrao krila, ali mu je poklonio život.


Jedna od priča o aždajama vezana je za tvrđavu Golubac i „leteću smrt“, opasnog insekta nazvanog golubačka mušica (na latinskom Simulium reptans golubacense). Ova vrsta, endemska za Srbiju, u 19. i prvoj polovini 20. veka izazivala je veliki pomor stoke, a bila je opasna i za ljude. Da bi shvatili zašto je tako, naši preci su oko nje ispleli pravu legendu.


Golubačka aždaja


„Golubac su zidine od staroga gradića u nahiji požarevačkoj kraj Dunava. U onome kraju postaju u proljeće nekakve muhe, koje se razilaze ne samo onuda po okolini nego prelijeću kašto i preko Morave u Šumadiju, i onamo se zovu muha Braničevke. Muhe ove stoci tako dosađuju da kašto i crkava od njih“, piše Vuk Karadžić u „Životu i običajima naroda srpskog“.


Mušice se roje više puta, dodaje on, ali „prvi roj da je najljući i za stoku najgori“.


„Jedni pripovedaju da je neko odnekuda iz Srbije tjerao nekakvu alu, pa je stigao u Stigu (i od tada ostalo ime Stig) i ranio je, ali se ona opet otela i ranjena utekla u onu pećinu i ondje od rane lipsala, pa od nje one muhe da postaju. Pripovijeda se da su Nijemci onu pećinu zaziđivali, ali kad dođe vreme da se muhe roje, zid se provali sam od sebe“, opisuje on.


Dok je u Vukovim zapisima ubica ale ili aždaje nepoznati junak, postoje druge priče prema kojima je taj ratnik bio ili epski junak Miloš Obilić, ili Sveti Đorđe. Osim toga, postoje i priče da je ubijena troglava golubačka aždaja u stvari bila poslednja rečna aždaja u Evropi.

Mušice ponovo napadaju
POVRATAK „KLINTONKI“


Golubačke mušice gotovo da su potpuno istrebljene nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap 1972, ali su se pojavile ponovo 1999, neposredno nakon NATO bombardovanja Jugoslavije. Zbog toga ih u pojedinim krajevima do kojih leti dolaze nazivaju „klintonkama“, po američkom predsedniku Bilu Klintonu. Kako pojedini istraživači navode, pojedinci nazivaju ove mušice i „furkinistice“, po starim lovačkim pričama o mitološkom biću furke.

Ljudi još veruju u mitove
I DANAS IMA LOVACA NA ZMAJEVE


Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić u knjizi „Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa“ navode da i danas ima ljudi koji veruju u postojanje zmajeva.


„Ako je verovati priči Petra Markovića iz Bukove Glave, zaseoka skrivenog u planinama iznad Majdanpeka, zmajevi nisu samo izmišljeni likovi, s obzirom na to da ih on lovi i ubija već šest decenija. Zmaja, koji je nevidljiv, kaže, najlakše je naći u trenucima kada spopadne žrtvu, jer je tada po njenim pokretima moguće videti da je i on tu i da ‚radi radnju‘“, pišu oni.


Vuk Karadžić: Vile nikom neće zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi, a kad ih ko uvrijedi,onda ga različno nakaze: ustrijele ga u nogu ili u ruku, u obje noge ili u obje ruke, ili u srce, te odmah umre


Sreten Petrović: Zmaj zna i da ukrade devojku, ali i da pohodi mlade i lepe žene

(Kurir.rs / Foto:Kurir)