DA LI JE JUGOSLAVIJA BILA GREŠKA? Istoričar Dejan Ristić o dilemama koje muče mnoge na ovim prostorima...

Najlakše je biti general posle okončane bitke.

Činjenica da istinski poštujemo i ponosimo se svojom nacionalnom istorijom koja je mnogovekovna, u pojedinim periodima velika i veličanstvena, a u drugim nepojmljivo tragična, ne daje nam automatski za pravo da, bez raspolaganja osnovnim istorijskim znanjima i veštinama, jednostavnim „da“ ili „ne“ damo odgovor na suštinska pitanja prošlosti.

Dakle, jugoslovenska ideja, koja je nastala i razvijala se u decenijama pre nego što je istoimena država i uspostavljena, predstavljala je progresivnu i emancipatorsku zamisao koja je težila konačnom oslobođenju, obnovi potpune nezavisnosti i stvaranjem uslova za život u slobodi južnoslovenskih naroda.

Tvorci te ideje, a bili su to neki od najistaknutijih pripadnika kulturnih, intelektualnih, naučnih i umetničkih elita među Srbima, Hrvatima, Slovencima i muslimanima na ovim našim prostorima, došli su na pomisao da bi velika, snažna i prosperitetna južnoslovenska država mogla da bude taj toliko željeni državni okvir koji bi njihovim narodima mogao da omogući dugoročan život u slobodi, ravnopravnosti, jednakosti i nezavisnosti.

I to jeste bila suština jugoslovenske ideje, koja bi se, pored ostalog, mogla opisati i sintagmom „ujedinjeni u različitostima“.

Njena realizacija, nažalost, nije pratila osnovne postulate same ideje koje su se zasnivale na potpunoj ravnopravnosti i jednakosti svih južnoslovenskih naroda, odnosno na uspostavljaju društvenog sistema koji bi počivao na punoj demokratiji i svakovrsnom pluralizmu.

Pokušavajući da u veoma skučenim okvirima, uslovljenim činjenicom da je ovaj kraći osvrt ništa drugo do skromni članak, pružimo iole temeljniji osvrt na fenomen koji nazivamo „Jugoslavija“, ne preostaje nam ništa drugo do da, kao jedan od mogućih odgovora na poprilično banalizovano pitanje sadržano u naslovu ovog teksta, ukažemo na to da su obe Jugoslavije prestale da postoje u krvavim bratoubilačkim sukobima koji su se odvijali tokom Drugog svetskog rata (1941-1945), odnosno tokom ratova za jugoslovensko nasleđe (1991-1999).

Smatramo da su, pored ostalog, obe Jugoslavije prestajale da postoje zbog manjka demokratije i viška brojnog nacionalizma.

Neko će, možda i sa pravom kazati, da je Jugoslavija prerano stvorena i da 1918. godina, odnosno da posledice Prvog svetskog rata nisu bile ispravan temelj za formiranje zajedničke države Južnih Slovena.

Kao pripadnik jedne tipične srpske porodice, čiji su članovi tokom prethodnog veka učestvovali u svim ratovima (pradeda počiva na Zejtinliku; deda je poginuo u borbama za oslobođenje Beograda 1944. godine; otac i ja smo učestvovali u ratovima za jugoslovensko nasleđe), ne usuđujem se da ovako važnoj temi kakva je Jugoslavija priđem sa svega dve kratke reči - „da“ ili „ne“.

Verujem da nas stotine hiljada nevino postradalih tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kao i tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, obavezuju da tumačenju sopstvene nacionalne istorije ovoga puta pristupimo naoružani znanjem i veštinama, a ne mržnjom i oružjem.

Konačan odgovor na pitanje zašto je Jugoslavija doživela tako tragičnu sudbinu i zbog čega je jedna progresivna ideja doživela tako zlosrećnu i krvlju nevinih obojenu realizaciju, po svemu sudeći daće neke naredne generacije, koje će joj pristupiti bez suvišnih emocija, a sa mnogo više objektivnosti i poznavanja činjenica.

Kurir.rs/ priredila Jelena S. Spasić Foto: Arhiva, Damir Dervišagić