KRVAVA ODMAZDA CRVENOM DIKTATORU NA BOŽIĆ! Trideset godina od streljanja Nikolaja Čaušeskua!

Čak i ako su mnogi od nas te 1989. bili deca, u glavi nam je ostala jasna slika streljanog bračnog para Čaušesku, Nikolaje i Elene, mrtvih babe i dede ispred nekog zida. Bio je to šok za ceo svet - diktator i omražena prva drugarica komunističke Rumunije izrešetani su pred kamerama. Tog 25. decembra, na Božić, pre 30 godina svet je gledao smaknuće diktatora u režiji države, a revoluciju koja je tamo ukinula komunizam, direktno je prenosila TV Beograd i slala sliku u svet. Bio je to prvi živi prenos revolucije ikada.

A samo nekoliko dana ranije sve je izgledalo potpuno „normalno“: Čaušesku, koji je čvrsto vodio državu još od 1965, sa Elenom je bio u Iranu... Okidač je došao tamo gde se niko ne bi nadao - progon mađarskog pastora Lasla Tekeša iz Temišvara, kritičara vlasti, pokrenuo je 16. decembra protest koji je eksplodirao. Vojska i zloglasna tajna policija Sekuritatea išle su na narod, padali su i mrtvi. Poseta Iranu se prekida, režim dovlači ljude na miting podrške u Bukurešt, sa balkona Centralnog komiteta kreće govor. Ispostaviće se poslednji diktatorov.

Već u sedmom minutu masa zviždi, kreće haos, državna kamera diže objektiv u nebo da se na TV ništa ne vidi... „Zatočeni“ tirani sutradan helikopterom s krova iste zgrade za dlaku beže narodu. I taj 22. decembar se računa kao dan pada komunizma u Rumuniji. Sleću u dvorac Snagov, ali na pola sata, moraju da beže, stižu u Trgovište, gde ih policija hapsi i predaje vojsci. Sudbina im je time zapečaćena, a tog 24. decembra uveče Jon Ilijesku potpisuje dekret o uspostavljanju „izvanrednog vojnog suda“. Ipak, ključna figura bio je ministar odbrane Viktor Stankulesku, koji posle gušenja nemira u Temišvaru okreće „ćurak“. Upravo zbog žrtava u Temišvaru biće 2008. osuđen na 15 godina robije.

U komandu garnizona sutradan se sudilo svega 55 minuta - smrtna presuda za bogaćenje i genocid. Ruke su im vezali na leđa i odveli ih do zida toaleta u dvorištu. Čaušesku je otpevao deo „Internacionale“, a Elena odbrusila: „Je..te se“ - rafali u 14:51 bili su brzi, kamera je jedva stigla da „pribeleži“ streljanje. Nikolajeu je lice moralo da bude netaknuto, da bi ga svi prepoznali.

Neverovatan kraj ljudi koji su u šaci i bedi držali 20 miliona Rumuna, koji su bukvalno živeli u zlatu (i kupatilo im je bilo zlatno). S prosečnom platom od četiri dolara, s redovima za hleb i mleko, restrikcijama struje, ubitačnim dekretima, siročadima, sidom... Rumuni su morali da ćute i trpe. Čaušesku je rešio i uspeo jedini na svetu da vrati svaki dinar duga, a bilo ga je 12 milijardi dolara.

„Zlatno doba“ Rumunije, koje je zvanično počelo 1972, osmišljeno je posle njegove posete Kini i Severnoj Koreji, godinu dana ranije, gde uzima „pelcer“ od Kim Il Sunga, pa kreće rušenje, raseljavanje, „urbanizacija“, „industrijalizacija“... Čaušesku je upamćen i kao neposlušni „sin“ Istočnog bloka - odbio je da napadne Čehoslovačku 1968, Rumunija je 1974. smelo potpisala ugovor sa Evropskom zajednicom, a 1984. bila i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Ali, sve je to bila propaganda. A život je bio surov, baš surov...

Rumunija je sad članica NATO i EU, ali standard naroda nije ni izbliza dobar. Podosta je i onih koji obilaze Čaušeskov grob.

Kurir.rs/ Autor Jelena S. Spasić Foto: Profimedia