OVAKO JE KARAĐORĐE IZABRAN ZA VOĐU NA SRETENJE 1804: Ni knez ni hajduk, već trgovac, blizak narodu i poznat kao junak
Karađorđe je na čelo bune protiv Turaka došao tek pošto su dvojica
viđenih Srba pre njega na zboru u Orašcu pred tristotinak ljudi odbila da povedu narod
Prvi srpski ustanak nije buknuo iznenada. U 1803. naveliko su se držali sastanci među srpskim uglednicima, sklapani su dogovori i polagane zakletve, a Karađorđe se u Zemunu raspitivao za mogućnost kupovine veće količine baruta i olova.
Vladimir Ćorović u kapitalnom delu „Istorija Srba“ beleži da je knez Aleksa Nenadović u to vreme uputio u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu, majoru Mitezeru. Obaveštava ga da su „Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe“, i moli ga „da spremi džebane i oficira, a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo“. I zaista, zbog srpskih intriga između Aganlije i Kučuk Alije došlo je do krupnih sukoba, u kojima je bilo mrtvih među pristalicama obe strane...
Pesme o početku pobune
Ovo je pismo, međutim, palo u ruke dahijama i otvorilo im oči. „Dotle zavađeni“, piše Ćorović, „oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima... Stoga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođi i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi - ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi da gine zbog onog zemunskog pisma.“
Zanimljivo je da Turci Karađorđa Petrovića uopšte nisu smatrali opasnim, pa je tako izbegao pogubljenje. Dahije su se, naime, više bojale uglednih Srba iz Posavine i okoline Beograda i Valjeva jer su ovi uživali najveći ugled u narodu, i uz to održavali veze sa Austrijom. Zato su se lično prihvatili komande njihovim pogubljenjima, a na Karađorđa su poslali nedisciplinovanu grupu običnih vojnika. Karađorđe ih je sa svojim momcima sačekao u Topoli i neke pobio, a ostatak rasterao. Odmah potom napustio je kuću i i otišao u šumu kod svog starog prijatelja, hajduka Stanoja Glavaša.
Karađorđe je za vođu ustanka izabran na zboru održanom u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na Sretenje 1804. Taj skup, kojem je prisustvovalo tristotinak ljudi iz Topole i okoline, doneo je odluke dalekosežnog značaja za celu Srbiju.
Ni kuće ni kućišta
Tu, u Marićevića jaruzi, vođstvo ustanka prvo je bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, poznatom hajdučkom harambaši koji je već imao četu iskusnih boraca. Ali Glavaš je odbio, objašnjavajući da njegovo vođstvo narod ne bi dobro prihvatio. Tvrdio je da će narod reći:
- U hajduka niti ima kuće ni kućišta i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu da nas Turci robe i haraju.
Posle toga, uloga vođe ponuđena je knezu Teodosiju Marićeviću iz Orašca. Ali ni on nije hteo. Bojao se neuspeha:
- Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje, ali ko će knezovima pomoći ako se vrate Turci? - pitao je on.
Tada se opet za reč javio Stanoje Glavaš i predložio čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan - Karađorđa.
(Kurir.rs / Foto:Shutterstock)
PONOSAN SAM NA SRBIJU KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI: Vučić se oglasio iz Zemun Polja - Dve firme htele da odustanu od radova zbog hajke, ali sam ih vratio!