SPECIJAL KURIRA! KO JE BIO DIMITRIJE LJOTIĆ: Otac srpskih fašista

Pitanje da li je na ideologiju Zbora više uticao Benito Musolini ili Šarl Moras, osnivač fašističkog pokreta u Francuskoj, akademsko je. Zboraši su izgledali kao fašisti, govorili su kao fašisti i premlaćivali protivnike kao fašisti - dakle, bili su fašisti

Slučaj je udesio da Vladimir Ljotić, Dimitrijev otac, dakle otac jednog od najzagriženijih antikomunista na ovim prostorima, bude prijatelj Svetozara Markovića i prvi prevodilac Manifesta Komunističke partije na srpski.

Dimitrije Ljotić niže razrede gimnazije završio je u Solunu, gde mu je otac bio konzul. U ranoj mladosti bio je vrlo religiozan - zanosio se mišlju da napusti Pravni fakultet i ode u manastir. Postao je vegetarijanac i apstinent i propagirao miroljubivost. Bio je rešen da na regrutaciji pred Balkanski rat odbije da položi zakletvu i primi oružje, ali njegovo godište nije bilo mobilisano. Učestvovao je, s puškom, u Prvom svetskom ratu, prešao preko Albanije i borio se za oslobođenje zemlje. Docnije je pisao da je „u ratu otkrio mehanizam kako nastaje autoritet među ljudima“ i da je od „trpca“ postao „borac“. Vojska i rat, pisao je, „naučili su me istini da ljubav često zahteva od čoveka da bude nepopustljiv, pa čak i nemilosrdan prema drugima“. Vrlo brzo ovo će primeniti u praksi. Kao poručnik, upućen je 1919. na granicu novostvorene Kraljevine SHS da bude šef železničke stanice u Bakru, između Rijeke i Zadra. Komunisti su organizovali štrajk železničara, ali ga je Dimitrije Ljotić na svom delu pruge slomio za jedno prepodne - pohapsio je sve radnike i otpremio ih u Zagreb.

U izveštajima pretpostavljenoj komandi „o situaciji“ on će beležiti da su u prvo vreme meštani Hrvati bili više za Jugoslaviju od srpskih vojnika, ali da stvar brzo okrenula, i za to optužio „Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate“. Antisemitizam ostaće konstanta u njegovim uverenjima do kraja života...

Ministar pravde

I mnogi drugi čelnici Zbora imali su izraženo antisemitske stavove. Tako je, na primer, generalni sekretar Milorad Mojić preveo „Protokole sionskih mudraca“ na srpski jezik i u brošuri štampanoj u okupiranom Beogradu 1941. napisao da se „jevrejstvo mora brzo i energično likvidirati jer, u protivnom slučaju, neminovna je propast hrišćanske civilizacije i hrišćanskog sveta“.

Dimitrije Ljotić se u Bakru oženio Hrvaticom i konačno manuo snova o posvećivanju religiji. Po demobilizaciji 1920. vratio se u Smederevo, gde je otvorio advokatsku kancelariju. Pristupio je vladajućoj Narodnoj radikalnoj stranci, ali je propao na izborima.

Dimitrije Ljotić 1931. ulazi u vladu Petra Živkovića kao ministar pravde, ali u njoj ne sastavlja ni pet meseci - podneo je ostavku kad kralj nije prihvatio njegov predlog korenitog preuređenja države. Osnovna Ljotićeva ideja bila je da narod bira svoje predstavnike među kandidatima koje predlažu komisije sastavljene od članova profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija.

Godinu dana posle ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1935. godine, Dimitrije Ljotić formira ZBOR - Združenu borbenu organizaciju rada.

Fašisti iz naših sokaka

Delovanje Zbora temelji se na uverenju da se red u državi može zavesti jakom centralnom vlašću, oličenom u dinastiji, i snažnim narodnim pokretom kao što je Zbor. Cilj mu je da propagandom nametne svoje učenje, da kroz organizaciju stvori novu političku elitu, a da svojom partijskom vojskom fizički uništi protivnike, pre svega komuniste.

Pitanje da li je na ideologiju Ljotićevog Zbora više uticao Musolini ili Šarl Moras, osnivač fašističkog pokreta u Francuskoj, akademsko je. Zboraši su izgledali kao fašisti, govorili su kao fašisti i premlaćivali protivnike kao fašisti - dakle bili su fašisti.

U izveštaju sa jednog Ljotićevog skupa u Kraljevu 1936. godine Politika je izvestila da su govornici neprekidno ometani uzvicima „dole Ljotić“ i „dole fašizam“. Zato je zakazan novi miting, ali je ovog puta dovedeno oko 200 pristalica koje su bile „snabdevene kratkim drenovim palicama“, a mnogi od njih pozdravljali su Ljotića dizanjem ruke uvis „u znak fašističkog pozdrava“.

Osvedočeni antisemita

Komunisti i Jevreji bili su stalno na nišanu Dimitrija Ljotića. On Jevreje označava kao vođe domaćih komunista, a u svom delu „Drama čovečanstva“ 1940. piše da „reditelj drame čovečanstva... nije jedan čovek, to je jedna kolektivna ličnost, to je jedan narod, Jevrejin. I to nije običan narod, jer se duša tog naroda nakupila zlobe i pakosti. Radi se o narodu koga je opasno pustiti da se potpuno izmeša sa sredinom jer ga sredina nikada neće asimilirati, a on će u njoj delovati kao opasna, razarajuća kiselina“.

Uoči Drugog svetskog rata Zbor je uspostavio čvrste veze s nekim delovima vojske, pa je 1940. godine Ljotić čak bio uhapšen pod optužbom da je s tadašnjim ministrom odbrane Milanom Nedićem spremao desničarski puč. Do sudskog procesa nije došlo, a Zbor se Nemcima stavio na raspolaganje već u prvim danima okupacije. Iako je, naime, naredbom nemačkog komandanta Srbije od 9. maja 1941. bio zabranjen rad svih udruženja i političkih partija, Zboru je već 25. maja bilo odobreno delovanje. U početku „deluju“ propagandno, a od druge polovine 1941. godine i kao naoružane jedinice Srpske dobrovoljačke komande (SDK).

Vrlo brzo „ljotićevci“ izlaze na dobar glas kod Nemaca kao pouzdani borci koji prema partizanima nemaju milosti. SDK je često pomagao Gestapu u pronalaženju i skupljanju jevrejskih civila koji su uspeli da izbegnu nemačko zarobljavanje i slali su Jevreje i pristalice NOB u logor Banjica. Članovi SDK su polagali zakletvu da će se boriti do smrti i protiv komunista i četnika, da će ostati u redovima SDK najmanje šest meseci i da će „služiti u korist srpskog naroda“. Oni pripadnici SDK koji su imali državni posao dobijali su pravo na neograničeno odsustvovanje s radnog mesta, a njihove porodice dobijale su plate.

Dimitrije Ljotić nije tokom rata u kvislinškoj vlasti imao nikakvu formalnu funkciju, ali su nemačke arhive prepune dokaza da je tesno sarađivao sa okupatorskim vlastima i da je imao veliki uticaj na Nedića.

Iako je tokom rata bilo nekoliko pokušaja da se „ljotićevci“ i četnici izmire, malo je akcija koje su zajedno izveli. I jedni i drugi hteli su da budu jedini koji će „dočekati kralja“... i samo za sebe zadržati ratni plen.

Dimitrije Ljotić je, kad je video da su Nemci poraženi, krenuo na Zapad.

Planirao je da tamo grupiše sve „nacionalne snage“, uspostavi kontakt sa zapadnim saveznicima, dovede iz Londona kralja Petra II i proglasi Jugoslovensku Federativnu Jedinicu Sloveniju (JFJS). Odatle bi zatim oslobađao ostatak Jugoslavije. Draža Mihailović je, međutim, odbio ovaj plan, uzdajući se u iskrcavanje saveznika na Jadranu. Ostaci drugih razbijenih formacija skupljali su se u Sloveniji, ali su ih Englezi na kraju izručili partizanima, koji su jedan deo oslobodili, a drugi likvidirali na mestu.

Sudbina

Sam Dimitrije Ljotić izbegao je streljanje. Odazivajući se na telegram Momčila Đujića da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu s njim i dogovore o daljoj borbi, seo je u automobil kojim je upravljao vojnik s dioptrijom od minus 11. Vozač u mraku nije primetio da je drugi deo mosta na koji je je naišao srušen. Od petorice u autu, samo je Dimitrije Ljotić smrtno stradao.

Nad njegovim odrom govor je održao vladika Nikolaj Velimirović, nazvavši ga „najodanijim sinom Srpstva“:

„Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena i nama je nanesen veliki bol... Ljotić je bio ne samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu... On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanin državnik... To je bio političar s krstom. Mi blagodarimo njemu, Njegova svetost i ja zahvaljujemo mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo... On je dao odgovor na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života.“

Nikolaj je 2003. proglašen za sveca.

Dimitrije Ljotić, za početak, čeka rehabilitaciju.

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: Arhiva