OPIJANJE U SFRJ: Viski „made in YU” za radnike i seljake

Rakije nije manjkalo, ali su došljaci u gradove želeli da se u piću razlikuju od rođaka sa sela. Legenda kaže da je proizvodnja „rojal korta” prestala kad je noćni čuvar upao u rezervoar

Ali kako je počelo, tako se i nastavilo kroz ceo socijalizam - u najmanju ruku blago opijeno!

Strugotine dasaka

Rakije, domaće, nikad nije manjkalo, ali pokondireni došljaci u gradove želeli su da se i u piću razlikuju od rođaka koji su ostali na selu.

Njima su ponuđeni razni brendiji i konjaci, omiljena pića junaka američkih filmova. Samo što su originali pravljeni destilacijom vina, a ovi naši nikakve veze s grožđem nisu imali. Naš „brandy”, najviše u hrvatskim fabrikama „Badel” i „Zvečevo” (marka „david”, koju su neki zvali „džavid”), pravljen je od hemijskih, veštačkih supstanci i raznoraznog otpada - ozbiljni ljudi tvrdili su onomad da bitnu sirovinu predstavljaju strugotine dasaka - pa mu je cena bila prihvatljiva, a ukus odvratan. Shodno tome, i mamurluk je bio strašan!

Zanimljivo je da su, uprkos ovome, proizvođači polagali velike nade u svoja čeda, pa je „Badel” za reklamni plakat angažovao legendarnog strip crtača Andriju Maurovića!

Hemija

U istočnoj polovini SFRJ, kad je reč o obojenim alkoholnim pićima, preovlađivali su ljubitelji vinjaka. Nominalno, vinjak je sto odsto prirodni proizvod, destilat vina, ali kao takav zbog cene ne bi mogao da bude konkurentan na tržištu. Otuda hemija... Važio je za omiljeno piće penzionera šahista, pisaca i penzionisanih novinara... jednom rečju, onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće nema više nikakav ukus.

Prodavao se i u čokanjčićima, ali bilo je i ozbiljnih pokušaja da se napravi dobar vinjak: kruševački „Rubin” imao je svoju „peticu” (pet godina ležao u hrastovoj buradi), „Badel” vinjak „cezar” u pompeznoj flaši, stvorenoj za podmićivanje lekara, zemunski „Navip” točio je „marton” i „osmaka” (osam godina star, takođe iz hrastove buradi)... Sve do demokratizacije upotrebe uvoznog viskija na ovim prostorima, ove luksuzne verzije vinjaka predstavljale su piće društvene elite.

Bilo je i nekoliko pokušaja da se viski proizvede kod nas. Prvi se, još šezdesetih godina, okušao u tome „Navip”, izbacivši uz veliku reklamu viski po nemačkoj licenci pod nazivom „rake”. Tvrdilo se da ima blagi ukus dima, ali nije se primio među kupcima. Pevalo se: „Za radnike i seljake, najbolji je viski rake!”

Sa podjednakim uspehom završio se i pokušaj „Rubina” sa srpskom markom RB, a malo bolje prošlo je splitsko „Dalmacijavino” s „rojal kortom”. Urbana legenda kaže da je proizvodnja ovog viskija prestala kad je u rezervoar upao pijani noćni čuvar, a da su ujutru od njega ostali samo blokeji. Ostalo je rastvorilo piće...

Džin-tonik

Važan momenat u istoriji konzumiranja alkohola u socijalizmu predstavlja otvaranje specijalizovane prodavnice „Fontana” u centru Beograda sredinom šezdesetih godina. Tu su se prvi put u slobodnoj prodaji našla uvozna pića, viski i džin, i šveps („indijan tonik voter”) - u bočicama od jednog deci. Spremljen za džin-tonik...

Što se vina tiče, vredni spomena da su samo „banatski” i „karlovački” rizling, pića sumnjivog srodstva s vinom, bila jeftina pa stoga masovno konzumirana. Mamurluci su bili ravni onim od „konjaka”. Ili „stomaklije”...

Posle su došle devedesete, i druga vrsta pijanstva.

(Iz rukopisa „Zašto smo voleli SFRJ”)

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović