AMANET: Traže da se ispuni zavet vladike i izgradi Radina crkvica na Lovćenu!

Matica Boke postavila bilborde koji pozivaju na obnovu kapele na Jezerskom vrhu. Zahtev za obnovu crkve na Lovćenu nije politička inicijativa, već poziv da se oko tog hrama okupimo, a ne delimo, apeluje protojerej-stavrofor Gojko Perović

„Izlazio sam š njim i na Lovćen, kada je stavio svojom rukom osnovni kamen crkvi na vrh Lovćena, koju je on sagradio i posvetio Sv. Petru. Ovu je crkvu sagradio u toj nameri da i on bude sahranjen u njoj, na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vidi ponajviše samo srbska zemlja i sinje more”, zabeležio je Medaković, Njegošev lični sekretar od 1844. do 1848. godine. Crkva-kapela posvećena Svetom Petru Cetinjskom na Lovćenu, prema austrijskim izvorima, sazidana je 1845. godine, pre početka jesenjih kiša.

Njegoš nije 1851. sahranjen u crkvi zavetnici zbog strašnog nevremena, ali i bojazni Crnogoraca da će mu Turci odseći glavu. Vladika je sahranjen u Cetinjskom manastiru. Tu počiva do septembra 1855, kada su Njegoševi ostaci preneti na Lovćen, u prisustvu „oko hiljadu pušaka”, s knjazom Danilom na čelu. Tako je ispunjena njegova poslednja volja. Njegov grob je ponovo otvoren 1879. godine prilikom rekonstrukcije i popravke kapele i uređenja kripte, pa je tako još jednom iskopavan i po treći put sahranjivan.

Ali i taj večni mir traje kratko. Austrougri, u želji da pokore i ponize Crnu Goru, granatiraju 1916. Lovćen i granatama pogađaju kapelu u kojoj Njegoš počiva. Nakon kapitulacije Crne Gore, okupatorski guverner Veber, po naredbi Vrhovne komande, naredio je ekshumaciju Njegoševih kostiju kako bi se njegova zavetna kapela srušila i na tom mestu izgradio spomenik u znak austrijskog osvajanja Lovćena. Prenos Njegoševih kostiju s Lovćena u Cetinjski manastir obavljen je 12. avgusta 1916. godine. Spomenik-mauzolej nikada nije izgrađen.

Kapelu nije moguće obnoviti

Odmah posle oslobođenja i ujedinjenja nametala se obaveza da se kosti vladike vrate na Lovćen. Posle smrti mitropolita Mitrofana Bana nasledio ga je mitropolit pećki Gavrilo Dožić i on je na prvoj sednici Sabora SPC novembra 1920. pokrenuo pitanje obnove crkve na Lovćenu i prenosa Njegoševih kostiju sa Cetinja.

Posle mnogo peripetija, tek avgusta 1923. kralj Aleksandar Karađorđević, rođeni Cetinjanin, odlučio je da od svojih sredstava obnovi crkvu na Lovćenu. Taj delikatni posao izgradnje kapele, jer se prema nalazima stručnih komisija stara nije mogla obnoviti, obavio je arhitekta Nikola Krasnov. Njegoševe kosti su prenete na Lovćen 21. septembra 1925. To je bila najveća svečanost koju je do tada videla Jugoslavija, u kojoj su učestvovali i crkvena i državna vlast, sa kraljem i patrijarhom na čelu. Ostalo je za pamćenje kako je Dožić tom prilikom pred kapelom komandovao kralju:

- Na koljena, vaše visočanstvo, nalazite se na krovu otadžbine! Ni tokom Drugog svetskog rata Njegoševa kapela nije bila pošteđena. U aprilu 1942. okupatorska italijanska vojska je oštetila crkvu na Lovćenu, ali, srećom, pričinjena šteta nije bila velika.

Konačan udarac, posle raznih okupatora, Njegoševoj kapeli i Lovćenu zadali su komunisti. Zavetna crkva je porušena u leto 1972, uprkos protivljenju Srpske pravoslavne crkve, vernika, ali i mnogih intelektualaca. Miroslav Krleža je o podizanju mauzoleja napisao: „Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je mišljenje beskompromisno negativno.” Meša Selimović mauzolej je nazvao „faraonskom grobnicom”. „Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želio da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju”, pisao je slikar Petar Lubarda, ali uzalud...

Rušenjem kapele i izgradnjom mauzoleja čak je i Lovćen skraćen za 18 metara. Na mestu zavetne crkve 28. jula 1974. godine otvoren je mauzolej, po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Tako su zemni ostaci vladike Rada po sedmi put pomerane.

Blagoslov Crnoj Gori

Na Božić, veliki praznik, ali i dan rođenja nedavno upokojenog mitropolita Amfilohija Radovića, koji se misionarski zalagao za izgradnju crkvice na Lovćenu, osvanuli su bilbordi koji pozivaju na obnovu hrama, koji, kako je zapisao profesor Vjekoslav Novotni avgusta 1904. godine, narod u Crnoj Gori zove Radina crkvica.

- Duboko verujemo da ćemo imati podršku svih u Crnoj Gori za obnovu kapele na Lovćenu. Kampanju počinjemo na Božić kako bismo ujedinili sve verujuće, ali i one koji žele da se ispravi nepravda koja je Njegošu učinjena. Njegoš i Lovćen su jedno, a to je mesto ujedinjena Crne Gore. Naša namera nije da se bilo šta ruši, već da se podigne crkva - kaže za Kurir Marko Kentera ispred Matice Boke, koja je postavila bilborde i najavljuju da će uskoro nadležnima uputiti zahtev za obnovu kapele na Jezerskom vrhu.

Rektor Cetinjske bogoslovije protojerej-stavrofor Gojko Perović za Kurir kaže da bi obnova kapele bio blagoslov za sve građane Crne Gore.

- Dobre su inicijative koje obnavljaju naše pamćenje i opominju na dug prema precima. Mitropolit Amfilohije je celu svoju službu posvetio vraćanju crkve na Lovćen, što je i vraćanje blagoslova Crnoj Gori. Svesni smo da obnova crkve na Lovćenu mora biti posao svih nas. Ne sme biti nikakvih jednostranih akcija i ovo pitanje ne sme da izaziva podele. Ta kapela treba da bude obnovljeni pravoslavni hram. To je čin pomirenja i blagoslov za sve građane Crne Gore. Poziv na obnovu crkve na Lovćenu nije politička inicijativa, već poziv da se oko tog hrama okupimo, a ne delimo - apeluje protojerej-stavrofor Perović.

Ali politika se odavno nadvila nad Lovćenom i Njegošem.

- Aleksandar nije obnovio Njegoševu kapelu, iako se mogla obnoviti, nego je podigao novu kao znak majorizacije Srbije nad Crnom Gorom. Stara kapela je bila posvećena Svetom Petru Cetinjskom, a nova Svetom Đorđu, krsnoj slavi Karađorđevića. Zato je neprihvatljiva ideja obnove kapele na Lovćenu, koju zagovaraju Srpska pravoslavna crkva i deo prosrpskih političkih partija. Sada, uostalom, to nije ni fizički izvodljivo jer se na tom mestu nalazi mauzolej - smatra Predrag Sekulić, poslanik Demokratske partije socijalista Crne Gore.

Odvojiti od srpstva

Poslanik Demokratskog fronta Budimir Aleksić oberučke podržava inicijativu za obnovu crkve na Lovćenu i objašnjava otkud otpor toj ideji.

- Rušenje kapele na Lovćenu se uklapa u jedan ideološki i politički koncept čija je suština u stavu da treba neutralisati srpsku nacionalnu svest i pravoslavnu veru na prostoru današnje Crne Gore. To je jedna frankovačko-ustaško-kominternovska ideja, koju su zagovarali hrvatski kleronacionalisti još od vremena Austrougarske. Ovu ideju vodilju nastavili su komunisti, a poslednjih 25 godina je održava režim Mila Đukanovića, koji se oslanjao na velikohrvatsku i brozovsku ideologiju. Njihov cilj je da se crnogorstvo odvoji od srpstva i da postane antipod svemu onome što je predstavljalo duh i suštinu tradicionalne, njegoševske Crne Gore - ocenjuje Aleksić.

Nedaleko od političkih podela na Balkanu su i istorijske razlike.

- Nisam saglasan sa inicijativom da se Aleksandrova kapela vraća na Lovćen, a nema ni sačuvanog kamena od prvobitne crkve. Nema potrebe uklanjati mauzolej, jer Njegoš ima dostojan spomenik, u stvari mislim da je to veličanstveni spomenik Njegošu - kaže je mr Novak Adžić, istoričar i pravnik iz Podgorice.

Istoričar iz Beograda Čedomir Antić primećuje da je u osnovama civilizacije da svako ima pravo da bude sahranjen po svojoj želji i običajima.

- Besmisleno je da u mauzoleju, bez obeležja vere kojoj je služio i naroda kojem je pripadao, leži najmudrija srpska i crnogorska glava. Vraćanje crkve na Lovćen ne treba politizovati. Upravo ta odluka bi trebalo da bude odgovor slobodne i demokratske Crne Gore na nasleđe totalitarizma - smatra Antić.

O vladičinim rečima „Kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve” u narodu je davno ispevana pesma: „Nemojte me niđe sahraniti - bez visoka visa na Lovćenu”. Mauzolej, kao pokušaj da se Njegoš odvoji od crkve, još nije opevan, niti mu narod tepa Radin mauzolej, kao što su zvali Radinu crkvu. Lovćen je već dugo bez oltara.

(Kurir.rs / Uglješa Balšić / Foto: Privatna Arhiva)