POSLEDNJE REČI PATRIJARHA IRINEJA PRED UKLJUČIVANJE NA RESPIRATOR I SMRT: Samo vi, deco, radite svoj posao, za mene ne brinite

"Samo vi, deco, radite svoj posao. Ništa vi ne brinite za mene", poslednje su reči blaženopočivšeg patrijarha Irineja u VMC Karaburma. Kazao je to kad su ga doktori stavljali na neinvazinu ventilaciju (NIV).

- Tih prvih sedam-osam dana zaista je bilo lepo raditi ovde. Uvek smo išli kod Njegove svetosti. Voleo je da priča, bio je govorljiv, informisan. On je nas hrabrio: "Deco moja, idite lečite druge ljude. Vidite koliko je ovde teških pacijenata. Šta ćete kod mene?" - priča nam dr Udovičić, koji nas uvodi u crvenu zonu.

Pod punom "ratnom opremom" prolazimo kroz bela vrata, koja se za nama automatski zaključavaju. Nema nazad. Izlaz je na drugom kraju. Ništa se ne prepušta slučaju - koroni.

Apartman je na spratu, tu je bio patrijarh. Iako reč "apartman" zvuči luksuzno, te dve sobice i kupatilo spojeni hodničićem u staroj zgradi VMC Karaburma sve su samo ne luksuz. Ali pravi je luksuz, ako je čoveka već skolila korona, da ga ovi ljudi leče i paze. I to se oseća na svakom koraku. To se ne da odglumiti. TV okačen na zid - "suvenir" koji podseća da je tu bio patrijarh Irinej. Upravo zbog njega i donet. S kreveta pogled puca na Dunav, preko stadiona OFK Beograd. A u njemu štrči jedan stari, visoki dimnjak.

To "parče" Beograda je poslednjih dana ovozemaljskog života gledao blaženopočivši patrijarh. - Kaže Njegova svetost jedan dan: "Nešto gori tamo." Gledam, nema ništa. Pomislim da mu se nije nešto prividelo od manjka kiseonika. Kad, stvarno, na krovu ove zgrade su nešto varili i bio je mali plamen. I ja kroz ove naočare ne vidim, a on bez naočara, u 91. godini, video je - seća se dr Udovičić. Imao je patrijarh, veli, uhodani raspored - tačno se znalo kad je doručkovao, ručao, večerao, o čemu su brinula i dvojica njegovih sekretara. - Osećala se tih dana neka čudna energija u vazduhu. Tad smo imali i dosta teških pacijenata i svi su dobro prolazili. Svi smo radili sa zadovoljstvom - govori dr Udovičić. Ali, onda je došao 10. dan. Kreću simptomi. - Prvo je imao upalu pluća, koju smo u startu sanirali. Oporavio se. Ali posle dva dana dolazi do srčanog popuštanja zbog pneumonije i dejstva virusa na srce. I iz toga se izvukao - kaže dr Udovičić. U apartmanu su četiri kreveta. I toliko pacijenata.

- Bog dušu da prosti patrijarhu - veli jedan mladić dok se krsti. Pred foto-aparat neće, dok Bogoljub Martić (48) iz "Kobri" veli: - Čuo sam da je patrijarh bio u ovoj sobi. I drago mi je što sam i ja tu. Hvala Bogu i hvala doktorima, sad sam dobro. Uskoro opet na zadatke. Redovno. Treće pogoršanje, nastavlja doktor, patrijarh nije mogao da preživi. - Pluća su počela ponovo da otkazuju. Morao je u intenzivnu. Seo je u kolica. Premestili smo ga s kiseonikom. Kod drugih pacijenata u takvim trenucima vidite strah, paniku, borbu za život. A on je bio potpuno miran. Kao božji čovek, verovatno se i prepustio božjoj volji. Kad smo mu stavljali neinvazivnu "ful fejs" masku i objašnjavali šta ćemo mu raditi, rekao je: "Samo vi, deco, radite svoj posao. Ništa vi ne brinite za mene" - priča dr Udovičić.

Ulazimo u intenzivnu, sobica u desnom uglu. I jedan krevet. Čovek od 53 godine na respiratoru. Baš tu je bio i tu je preminuo patrijarh Irinej. Jedva da je malo više od pola dana sastavio u tom krevetu. Dva-tri sata posle stavljanja one maske, u pola 7 uveče tog 19. novembra, lekari su morali da ga intubiraju: - Znali smo da je to kraj. I gledali smo da što duže to odložimo. Da bude s nama. Čim smo ga intubirali, počeli su da otkazuju organi. Pluća, srce, ni mašina više ništa nije mogla. Ni svi lekovi, ni sav adrenalin. Srce je stalo u 7.07 tog 20. novembra - zausti dr Udovičić, uze dah, pa nastavi: - I koliko god da smo bili spremni, bio je to jedan od najtužnijih dana ovde. Svi su spontano izašli i stali u špalir da isprate patrijarha.

Idemo dalje. Hodnicima "lete" skafanderi, sestra vuče rendgen aparat, dole niže idu kolica s terapijama. A dr Ivo rado viđen gost u svakoj sobi. Osmesi se šire. Svakog pacijenta, a osamdesetak ih je u ovoj bolnici, zna od glave do pete - ko je, šta je, odakle, na kojoj terapiji, kako je išla korona... Ali on uvek ističe da je sav uspeh "Karaburme" u timskom radu. Jer oni su tim spreman za najveće bitke. Do konačne pobede.

Hodnikom ide Zorica Nikić (58) sa štapom uz širok osmeh. Ide kući. - Kako su moje devojke? - smeje se doktor Udovičić dok ulazimo u sobu. Zorica već sve spakovala. Kosu zaglađuje. I cimerki Mileni Miladinović (64) spakovala kese. Uskoro će i Anđelija Nikolić (86) da ide. Izvukla se.

- Jako sam kašljala, imala sam slabost. Ne mogu na noge. Moram još malo terapije, pa da idem u dom - veli nam dok je dr Ivo bodri. U dnu sobe starija žena. Peškir joj na glavi. O svom se jadu zabavila. Onaj mlađi čovek gore na respiratoru joj je sin. - Zna da je na intenzivnoj, ali ne i koliko je loše. Strašne su sudbine - priča nam dr Udovičić, a u šoku nam pokazuje i čoveka od 51 godinu na respiratoru. - Pre neki dan smo njegovu majku otpustili. Rekla nam je da ga čuvamo i da joj ga vratimo, a ovde smo nemoćni - priča doktor, kome je najteži momenat za ovih godinu dana bio kada je supruzi čoveka od 37 godina morao da izjavi saučešće.

- Zove supruga. Kao da je predosetila. Čujem žamor dečice. Pitam je ima li još nekog tu. Odmah je znala. To je najteže. Kažeš: "Primite moje saučešće", a s druge strane žice muk, šok. Treba još nešto da kažeš, a ne znaš šta... Sve je kazano... Ko hoće da čuje. Dva puta "kupnje" kroz izlazni tunel i napolju smo. Sunce i život na sve strane. Svet koji o ovom kao da pojma nema.

(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)