GREH IZDAJE: Okupatorski geler ubio Voju Tankosića i Ivu Lolu Ribara, ali se ne zna ko je odao 2 omiljena komandanta

I slavni četnički vojvoda i čuveni partizanski heroj poginuli su u borbi protiv nemačkih okupatora, a povezuje ih neverovatna igra sudbine

U Trsteniku oktobra 1915. ispustio je dušu legendarni junak, četnički vojvoda, major srpske vojske Vojislav Voja Tankosić. Tu, na palanačkom groblju, tajno je i sahranjen, ali večni mir tu neće naći.

Njegov život je ratni roman. Kao mladi potporučnik, sa svega 23 godine, učestvovao je u zaveri protiv kralja Aleksandra Obrenovića u Majskom prevratu 1903. Komandovao je vodom koji je streljao braću kraljice Drage, Nikodija i Nikolu Lunjevicu, a veruje se da je ovaj čin, na svoju ruku, organizovao sam Tankosić. U zimu iste godine radi na organizovanju četničkih akcija u Makedoniji. Aprila 1905. ratuje na Čekopeku, a nakon sklapanja srpsko-bugarske carinske unije jula 1905. godine Tankosić je povučen u Srbiju i odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde.

Već 1908. Šilja, kako su ga zbog slabe fizičke konstitucije zvali rođaci i prijatelji, vodi napad na bugarsku četu u selu Stracinu, što umalo nije izazvalo srpsko-bugarski rat. Posle aneksije Bosne i Hercegovine osnovao je Tankosić u Prokuplju četničku školu. Smatrao je da je sukob sa Dvojnom monarhijom neminovan. Jedan je od osnivača moćne organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka. O njemu će dr Siton-Votson napisati: „Njegove pustolovine po Staroj Srbiji i Makedoniji načinili su ga popularnim, naročito među razbarušenim delom velikoškolske omladine u Beogradu.”

Uoči Balkanskog rata marta 1912. ponovo obučava dobrovoljce u graničnom štabu. Stizali su iz gotovo svih krajeva Balkana, ali je Tankosić od dve hiljade prijavljenih, odabrao njih 245. Zbog slabašne konstitucije, odbio je tada i Gavrila Principa, ali će ih istorijski orkani opet spojiti. U Prvom balkanskom ratu komandovao je Lapskim četničkim odredom. Tankosićevi četnici su prvi ušli u Prištinu, a on je, pored čina majora, po drugi put okačio Karađorđevu zvezdu. Legenda o Tankosiću raste za njegovog života, a njegovi borci, komite, u Voju su imali bezgranično poverenje i nije bilo četnika „koji ne bi život položio za njega”.

„Mir je njemu mrzak”

Učestvovao je u obuci mladobosanaca za Sarajevski atentat, prebacio ih je naoružane preko Drine. Posle hitaca koje je isti onaj Princip kojeg Voja nije primio u četnike ispalio na Franca Ferdinanda, Austrougarska šalje srpskoj vladi ultimatum koji sadrži i zahtev da se odmah uhapsi Vojislav Tankosić. I biva kratko uhapšen, ali Veliki rat počinje, a Vojislav mu hrli u susret. Kako su govorili u to vreme, „mir je njemu bio mrzak”.

Tankosić je poslednju bitku vodio u Igrištu, kod Velikog Popovca, oktobra 1915. godine. Suočen s daleko jačim neprijateljem, Voja je odlučio, šta drugo nego da - napadne. Saborcima je rekao: „Junaci, za mnom ko hoće da pogine.” I četnici su kao jedan krenuli za komandantom koji je prezirao smrt. Šrapnel je na mestu ubio dvojicu dobrovoljaca, a osmoricu ranio. Među njima i Tankosića. Kugla mu je s leđa probila grudi. „Ujedoše me”, rekao je i klonuo. Četnici, Mustafa Golubić, Risto Toholj i Đuro Šarac, inače trstenički zet, teško ranjenog su ga nosili nekoliko kilometara u šatorskom krilu, a potom vozom prebacili do Trstenika. Umro je posle dva dana u privremenoj bolnici u zgradi Osnovne škole „Sveti Sava”. Sahranjen je tajno na trsteničkom groblju.

Palanačko groblje

Okupatori nikada nisu prestali da traže Voju Tankosića, smatrajući da je direktno odgovoran za atentat na Ferdinanda u Sarajevu. Ultimatum je pretvoren u hajku na mrtvog čoveka. U okupirani Trstenik je decembra 1915. doputovao detektiv peštanske policije, pod čijim je nadzorom izvađeno telo iz rake, identifikacija, fotografisanje... Budimpeštanski list Az Est je objavio fotografije sa ekshumacije uz propratni tekst: „Majora Tankosića je sustigla kazna. U našoj balkanskoj ofanzivi on je poginuo. Srbi su, međutim, pričali da je živ. Da bi stavili tačku na srpsku legendu, Vrhovna komanda je naredila ekshumaciju Tankosićevog tela radi potvrde identiteta.” Telo Voje Tankosića, kako su pričali Trsteničani, razvlačili su psi lutalice. Ostalo je pitanje - ko je okupatorima odao Tankosićev grob.

- Pisac dr Radovan Perović Tunguz, inače sin hajdučkog harambaše i hercegovačkog ustanika Pere Tunguza, u beogradskoj štampi oklevetao je 1919. godine trsteničkog apotekara Svetolika Trajkovića da je Austrougarima odao grob Vojislava Tankosića. Optužbe Tunguza odmah su u štampi demantovane, a bilo je dosta Trsteničana koji su svedočili da Trajković nije izdajica. Neki lični, raniji sukob ili netrpeljivost povod su da Tunguz obeleži Trajkovića kao izdajnika. Istina, Trajković je ubrzo posle ove afere napustio Trstenik i preselio se s porodicom u Vrnjačku Banju, gde je imao apoteku i vile. Ne verujem da je Trajković odao gde je sahranjen Tankosić, jer bi ga Vojini četnici sigurno posle rata osvetili. Svetolik je bio patriota i ime kćerki Sloboda dao je po danu oslobođenja Trstenika - priča za Kurir Ivan Veličković, bibliotekar Zavičajnog odeljenja Biblioteke „Jefimija” u Trsteniku.

Za Slavišu Pavlovića, pisca istorijsko-dokumentarne knjige „Ratnici Crne ruke”, međutim, dileme nema ko je izdao mrtvog majora.

- Da, Trajković je odao Austrougarima gde je grob Vojislava Tankosića. Jesu ga sahranili njegovi vojnici, ali su se oni povukli kada je Trajković pokazao gde je sahranjen Tankosić. Uostalom, postoji i fotografija - kaže Pavlović za Kurir.

Svetolik Trajković 1920. godine iz Trstenika seli se u tada mondensku Vrnjačku Banju. Najpre s porodicom živi u vili Atina, gde otvara apoteku, a potom - kako u dragocenoj knjizi „Jedna kuća - jedna priča” beleži i čuva od zaborava Jelena Borovič Dimić - od Save Obradovića otkupljuje vile Grlica, Slavuj, Carić i Savin dom, kao i imanje sa vilama Eskulap i Dublje od dr Jose Vidakovića. Prvoj grupi vila menja imena i naziva ih po svojoj deci: Miroslav, Milica, Vera i Sloboda.

Sloboda pod bombama

To je ta Sloboda, rođena 1918. u Vrnjačkoj Banji, čiju je ljubav sa Ivom Lolom Ribarom opevala i Korni grupa. Upoznali su se 1937. Sloboda je imala 19 godina i tek je upisala hemiju u Beogradu, gde su se Trajkovići doselili 1922. godine. Slobodin brat Miroslav intenzivno se družio s Lolom i jednom je bio poveo sestru. Ljubav se odmah rodila. Ivo Lola Ribar, sekretar Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije, voleo je da dođe u Banju, zbog Slobode, ali i zbog banjskih vila, za koje je govorio da „odišu čistotom i spokojstvom” ili da „zamišlja Banju zasutu snegom i jednu kuću na bregu, u kojoj se kao u školjci skriva biser”. Tih godina ta vila na bregu, vila porodice Trajković na Crkvenom brdu centar je muzičkog života gde su česti koncerti ozbiljne muzike: sve podseća na spokoj i romantičnu sreću iz ruskih romana. Banjske vile uoči Drugog svetskog rata postaju i mesta okupljanja i skrivanja mladih skojevaca, a Svetolik je dosta lekova sklonio u kuće koje je nazvao po svojoj deci.

Porodice Ribar i Trajković dogovorile su se da se nađu na ručku 6. aprila 1941, da se dogovore o svadbi Ive i Slobode, ali to jutro počela je operacija pod šifriranim nazivom „Odmazda”, Beograd su bombardovali fašisti, i do tog susreta nikada neće doći.

Prema sećanju Miodraga B. Protića, kako beleži Marija Petković u knjizi „Vrnjčani u koncentracionom logoru Banjica”, Lola Ribar je nakon kapitulacije jugoslovenske vojske zbog verenice dopešačio u Vrnjačku Banju kako bi je upozorio da je povratak u Beograd opasan. Obe porodice su rodoljubive, žestoki protivnici fašizma. Lola odlazi u partizane, Sloboda ostaje u Banji. Januara 1942. jedan od najomiljenijih komandanata u partizanskoj vojsci svojoj Slobodi šalje pismo, koje je zaplenila Specijalna policija. Odmah upadaju u beogradski stan i hapse Svetolika, njegovu suprugu Milenu, sina Miroslava i ćerku Veru. Slobodu su početkom februara uhapsili u Vrnjačkoj Banji. Svi su sprovedeni u logor na Banjici, a Sloboda je upisana u logorske knjige pod brojem 4202. I pored mučenja i pretnji surovih islednika, Sloboda nije htela da izda. Zajedno sa svojom porodicom ugušena je u kamionu sa gasom 9. maja 1942. godine. Slobodina sestra Milica, koja je čudom preživela porodičnu tragediju, mnogo godina kasnije izjavila je da Gestapo nije mogao da zna da je Sloboda Lolina verenica i da je Nemcima taj podatak preneo neko blizak ovom paru. Da ih je neko izdao.

U smrt kao u šetnju

Godinu kasnije ova drama, puna tragedije, rodoljublja, izdaje, ideala i ljubavi, ulazi u poslednji čin.

Oktobra 1943. godine Ivo Lola Ribar je odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ određen za šefa Prve vojne misije NOV i POJ, koja je trebalo da otputuje u Kairo, u štab savezničke komande za Bliski istok, kao prvi opunomoćeni predstavnik Nove Jugoslavije. Pored Lole, u ovoj vojnoj misiji nalazili su se Vladimir Velebit i Miloje Milojević. U trenutku kada se spremao da poleti avionom u Kairo, 27. novembra 1943. godine, neposredno pre poletanja, na aerodromu na Glamočkom polju pogođen je bombom iz neprijateljskog aviona i na licu mesta poginuo.

Pred pogibiju ostavio je Lola kod Josipa Broza Tita pismo za oca Ivana u kojem ga obaveštava da 3. oktobra kod Kolašina, kako navodi, „u tamnim crnogorskim krševima”, poginuo Jurica, njegov rođeni brat.

„Moja Sloboda, onako mala i nježna, pošla je u smrt kao u šetnju, s osmjehom, koji je uvijek bio njezin. Naš Jurica prošao je kroz sto okršaja, pao je kao ratnik. Svesno, mirno, vedro, kako je i živio. Tata, nikada ni za čas to ne smijemo zaboraviti, domovina neće...”, piše Ivo svom ocu Ivanu i uskoro gine.

Broz je saopštio Ivanu Ribaru da su mu oba sina mrtva.

Uloga Andrije Hebranga

I Lola i Voja Tankosić ginu od okupatorskog gelera, daleko od zavičaja i porodice, ali njihovu pogibiju ne povezuju samo ovi detalji. Ostala je sumnja da je mrtvog Tankosića odao Trajković, ali i da je Lola žrtva izdaje.

Dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, istoričar i publicista Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu „Titova poslednja ispovest”. Delo je sastavljeno od navodnih stenogramskih beležaka Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, po mnogima najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem.

„Znamo da je Lola poginuo izdajom, ali mi do danas nismo za historiju rekli tko je bio organizator te izdaje i koji joj je bio cilj”, rekao je Tito nekoliko meseci pred svoju smrt, a preneo Vjenceslav Cenčić u svojoj knjizi.

Njegov imenjak, istoričar Vjenceslav Glišić (90) oprezniji je i zagonetniji.

- Cenić je tvrdio da je Andrija Hembrang izdao Lolu, i ne samo Lolu. Istina, Hembrang je po direktivi Tita održavao vezu sa oficirima Gestapoa. To mi je sedamdesetih godina prošlog veka pričala Smilja Avramov, koja je bila školska drugarica Hembrangove žene Olge Kon. Cenić tvrdi da je Hembrang dojavio ustašama, a ovi Nemcima za avion koji treba da poleti sa Glamočkog polja i da je tako stradao Ribar. Jako je to složeno i misteriozno. Ipak, posle toliko vremena i istraživanja mislim da je gotovo nemoguće da je taj nemački avion slučajno i baš u tom času naleteo iznad Glamočkog polja... Sumnja je ostala - kaže Vjenceslav Glišić za Kurir.

I Lola, kao i Voja, najpre je tajno sahranjen, kako se neprijatelji ne bi iživljavali i nad njegovim telom. I njegovi posmrtni ostaci, kao i Vojini, prebačeni su u Beograd. Jedan počiva na Novom groblju, drugi na Kalemegdanu. Kao da je baš za njih dvojicu Dis pisao pesmu „Spomenik”:

I još mi se čini, dok mi duša sanja,

Da spomenik živi, ima život dugi,

Da danas silazi u nova predanja,

Da sprema naraštaj za spomenik drugi.

Kurir.rs/ Autor Uglješa Balšić Foto: Arhiva