NOVO GROBLJE MESTO TUGE I MUZEJ NA OTVORENOM: Kad čovek iz vlasti sahrani četvoro dece, ali ipak sina pošalje da pogine u boju

Najveće groblje čuva kosti i ljudi koji su svojim radom i znanjem obeležili jednu epohu i ispisali istoriju, ali i kosti onih koji su znali da najsvetije što imaju žrtvuju za principe i otadžbinu

I gotovo 130 godina od tragedije, ovaj spomenik potresa svakog ko stane pred njega. Četvoro preslatkih mališana u reljefu, koji su pod zemlju otišli s po nekoliko leta, cepa srce. Čuveni radikal, koji je u obe dinastije išao iz jedne fotelje u drugu, imao je sve, a opet nije imao ništa. Andra Nikolić (1853-1918) je za četiri dana izgubio četvoro dece od difterije.

- Bukvalno nije stizao da se vrati sa sahrane, a saznavao je da mu je sledeće dete umrlo. I to ga nije sprečilo da u Nišu 1914, kao predsednik Skupštine, nasledniku koji se tek vratio sa školovanja u Francuskoj, kaže: „Sine Dušane, prijavi se u vojsku, otadžbina ne može da čeka”. Poginuo je na Suvoboru. Dok su drugi spasavali svoju decu, poput Nikole Pašića i sličnih, Andra Nikolić je žrtvovao sve što je imao - priča Violeta i pokazuje da je upravo zato nadgrobni stub prelomljen kao simbol prerane smrti.

Prerana je bila smrt i Strahinje Bana (1895-1915), jedinca Branislava Nušića (1864-1938). Poginu kao jedan od 1.300 kaplara, a Nušić podiže večnu kuću za celu porodicu - u obliku piramide.

- I sam Nušić govorio je da je oštrim jezikom povredio mnoge, koji obećaše da će mu oskrnaviti grob: „Napravio sam kapelu s oštrim ivicama, da se poseku na njih ako probaju da je oskrnave”. Tu je 1921. sahranjen Strahinja Ban. Imao je Nušić priliku da ga spase kod regenta Aleksandra, ali nije mogao to da učini. To ga je proganjalo celog života - veli Violeta.

Još jedan tragičar, Petar Kočić (1877-1916), genije i narodni tribun koji je tamničen, skončao je u ludnici na Guberevcu. Smrt trogodišnjeg jedinca Slobodana 1913, bio je okidač koji je ubrzao odlazak do poslednje stanice - Guberevca, poznate duševne bolnice.

- Kočićeve posmrtne ostatke, u bolničkom mantilu, stavili su u sanduk u kupatilu. Isklesao ga je pacijent Miloš, za šta je dobio Kočićev kaput. Poče služba, a pacijentkinja Natalija, kao da je bila vođena višim naumom, primeti: „Pa, gde ćete da sahranite čoveka gologlava i bosonoga”. Neko donese njegove nove crvene papuče, a neka duša koja kao da je poznavala Petrovu, stavi mu šajkaču na glavu i lik kao da mu se ozari, pisao je Milan Jovanović Stojimirović. Izvezen je noću i skromno sahranjen u parceli 72 - priča Violeta i dodaje da je Kočić posle rata dočekao Aleju velikana, a spomenik je uradio baš vajar Sreten Stojanović, koji je i sam bio član Mlade Bosne.

Veliki Ðura Jakšić (1832-1878) bizarno je umro, a iz groba na Tašu prenet je 1907.

- Dan pred prenos Nušić je u Politici otkrio Ðurinu tajnu - da mu je velika ljubav bila konobarica Mila, koja je bila inspiracija za čuvenu pesmu „Ana toči, Ana služi, a za Milom srce tuži” i impresivnu sliku „Devojka u plavom”. Pozvao je Milu od 74 godine da dođe na sahranu - priča Violeta.

Godinu ranije Žarko Ilić u Zastavi otkrio je da uzrok Jakšićeve smrti seže od srpsko-turskog rata, kada je generala Ranka Alimpića prozvao da se bojištem šeta ko da je u svatovima.

- Kad je Ðura video Alimpića u kafani „Pariz”, platio je jednom seljaku da prođe pored, udari volove i kaže: „Mirno, mirno, ko Ranko Alimpić na Drini”. To veče su ga maskirani ljudi prebili u Skadarliji i više nije ustao iz kreveta - priča Violeta i navodi da mu je spomenik kasnije diglo Tipografsko društvo s ispisanim Ðurinim stihovima: „U svetu, brale, nema ljubavi”.

Dok prilazimo kapeli Radomira Putnika (1847-1917) na velikom raskršću, tužna povorka nekoga ispraća na poslednji počinak i to baš uz zvuke „Pukni, zoro”. „Zasviraše trube, završi se boj... „ - odzvanja melodija. Veliki vojskovođa umre usred Velikog rata 1917. u Nici, gde je tražio leka. Kovčeg je stajao u prozoru tamošnje crkve sve do 1926.

- Kapela je podignuta 1928, Kolo srpskih sestara je poklonilo srebrnu palminu grančicu, koja je trebalo da se inkorporira na nju, ali je sahranjena s Putnikom - veli Violeta.

Još jedan velikan leži ovde - vojvoda Živojin Mišić (1855-1921).

- Umro je hladnog januarskog jutra, ispratilo ga je pola Beograda, za kovčegom je išao i zlatni venac koji je poslala Francuska. Spomenik žaleće Srbije podignut je godinu kasnije - ženska figura sa spuštenom zastavom i dignutom palminom grančicom, kao simbol da je završio zemaljske bitke i vinuo se u večnost.

Umro je usred rata, a pokoj je ovde našao posle njega i čuveni kirjanja - ministar finansija Lazar Paču (1855-1915).

- Kad je kralj Petar od Laze tražio dve plate unapred da dovrši Oplenac, odbio ga je. A kad je stigao račun za ruže zasađene na Oplencu, rekao je: „Ako hoće da mu miriše, neka sam plati”. Jedino je Mišić imao hrabrosti da od njega traži dupliranje vojnog budžeta za kupovinu dva miliona opanaka - priča Violeta.

Među velikanima je i velika Milunka Savić (1890-1973). O heroini Srbija sve zna. Skromna umre i skromno bi sahranjena, da bi joj se država Srbija odužila tek 2013. Alejom velikana. Ali Srbija gotovo da ne zna za Antoniju Javornik, alijas Nataliju Bjelajac (1893-1974), ženu koja je iz trećeg puta uspela da pobegne iz Slovenije, a potom se pridružila ujaku Martinu u 11. pešadijskom puku „Karađorđe” u Prvom balkanskom ratu, gde je bila bolničarka.

- Izjavila je: „Nisu me potresali dugi marševi, ni ranjenici, ni poginuli, ali me potreslo kada je srpska vojska došla na Kosovo. Kada su pali i počeli da ljube zemlju” - priča Violeta.

Od Drugog balkanskog rata Antonija je već vojnik. Vatreno krštenje bilo joj je na koti 505 na Drenku, kada zarobljava bugarsku bateriju. Na Ceru joj gine Martin, ona na Kajmakčalanu zarobljava 30 Bugara i dobija silna odlikovanja:

- Ponudili su joj zemlju, nije prihvatila jer joj je to bilo kao trampa - frtalj krvi za komad zemlje. Živela je siromašno u Malom Mokrom Lugu, komšije su je zvale Nana. Ime Natalija Bjelajac uzela je da bi zaštitila porodicu u Sloveniji.

Slična je sudbina i Sofije Jovanović Krsmanović (1895-1979), koju su vojnici prozvali Sofronije.

- Otac joj je bio poznati mesar, koji je stalno govorio da nema sina da osveti Kosovo. Otišla je u rat i rekla: „Neću da budem bolničarka, već vojnik. Ako ijednog momenta posustanem ili se okrenem, slobodno me ubijte”. Imala je 12 rana i 13 ordena, razneto joj je i stopalo. Posle rata je sve ordenje stavila u maramicu, obukla haljinu, obula ženske cipele i više nikad nije pričala o tome - veli Violeta.

Sjajan vodič Violeta Obrenović

Jelena Spasić