SPECIJAL KURIRA! DAN USTANKA: Srbija je 7. jula 1941. ustala protiv nacističkog terora

U Beloj Crkvi kod Krupnja Žikica Jovanović Španac ubio je žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića i time započeo borbu protiv nemačkih okupatora, na koju je tri dana ranije pozvala Komunistička partija

Početak ustanka

Tog 7. jula 1941. na Ivanjdan odjeknuo je prvi pucanj koji je u istoriji ostao obeležen kao početak narodnog ustanka protiv okupatora.

U Beloj Crkvi kod Krupnja je na crkveni praznik Ivanjdan održan tradicionalni vašar. S obzirom na to da je Srbija tada već bila pod nemačkom okupacijom (rat je počeo tri meseca ranije, 6. aprila) većina okupljenog naroda se vrlo brzo nakon crkvene službe razišla. Ali nekolicina građana je bila prisutna kada je tokom popodneva u selo došla grupa od 15 naoružanih partizana Rađevačke čete Valjevskog partizanskog odreda predvođena komandantom Milošem Mišom Pantićem i političkim komesarom Žikicom Jovanovićem Špancem.

Oni su došli da održe antifašističke govore i podstaknu narod da im se pridruži u borbi protiv okupatora. Ubrzo po odlasku partizana, došla je i žandarmska patrola, u kojoj su bili narednik Bogdan Lončar i kaplar Milenko Braković, s namerom da rasteraju okupljeni narod. Pripadnik partizanske čete Vladan Bojanić, koji je ostao u selu, požurio je za svojim saborcima da bi im ispričao kako žandarmi nasilno rasteruju narod, nakon čega su se Miša Pantić i Žikica Jovanović vratili da bi razoružali žandarme i sprečili njihove dalje nasrtaje. To je dovelo do toga da Žikica Jovanović Španac hicima iz pištolja usmrti žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića. Žandarmski izveštaj i svedoci navode da su žandarmi po ponovnom dolasku partizana već imali oružje nagotovs i ispalili su nekoliko hitaca iznad glava Žikice Španca i Miše Pantića.

Iako se kroz istoriju ovaj događaj s ponosom ističe kao Dan ustanka u Srbiji protiv okupacije Nemačke, poslednjih decenija vodi se polemika da li je ovaj događaj uopšte za ponos, jer je, kako neki kažu, „Srbin pucao na Srbina”, što mnogi karakterišu kao građanski rat, kao i da je to bio početak revolucije i borbe za vlast.

Crvena linija

General-major Vidosav Kovačević, predsednik Subnora, kaže za Kurir da nikakvog građanskog rata tu nije bilo.

- To je pitanje crvene linije. Svi mi za većinu stvari u životu postavimo crvenu liniju, to je neka granica koju ne dozvoljavamo da drugi pređu. S jedne strane te granice stoji dobro, a sa druge stoji zlo. Ja ne mogu da tvrdim šta se tada desilo jer, naravno, nisam bio prisutan, ali ako postavimo stvari tako da imate okupiranu zemlju, zatim snage koje se bore protiv okupatora, kao i snage koje su na strani okupatora, onda, po mom mišljenju, ne bi trebalo da ima dileme u vezi s događajima u Beloj Crkvi. Ti žandarmi, iako su bili Srbi, postoji mogućnost da su bili na nekoj drugoj strani, nažalost, što je možda razlog zašto je došlo do te tragedije - zaključuje general-major Kovačević.

Nekoliko dana nakon oružanog sukoba u Beloj Crkvi, tačnije 13. jula, manje partizanske akcije u Crnoj Gori prerasle su u ustanak, a do početka avgusta ustanci su počeli i u Sloveniji (22. jul), Bosni i Hercegovini (27. jul), Hrvatskoj (27. jul) i Makedoniji (11. avgust).

Narodnooslobodilačku borbu Jugoslavije (NOB) protiv fašističke okupacije predvodila je Komunistička partija Jugoslavije. Iako dobar deo onih koji su se pridružili partizanima nisu bili komunisti, mnoge od njih je privukla ideja o ujedinjenju i ravnopravnosti jugoslovenskih naroda.

Partizani postaju Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ), svoju borbu protiv okupatora vodili su bez pomoći dela saveznika pune dve godine, sve do jeseni 1943. godine, a svaki njihov napad na neprijatelja odjeknuo bi u narodu više nego bilo koji njihov govor ili politički skup.

Slobodne teritorije

Već na jesen 1941. bilo je nekoliko slobodnih teritorija, a od kojih je jedna od najvećih bila Užička republika.

Kako kaže general-major Kovačević, Srbija u svojoj preburnoj istoriji nikada duže nije uživala u slobodi. Slobodi koja traje 77 godina, ako računamo da je veliki deo već 1944. godine oslobođen.

- Mi jesmo imali i devedesetih ratove, i bombardovanje 1999. godine, ali sve to smo preživeli kao slobodna zemlja. I pored teških stradanja u toj četvorogodišnjoj borbi za vreme Drugog svetskog rata, uspeli smo da stanemo u red pobednika protiv fašizma, tog najvećeg zla. A ta pobeda je značila i slobodu, i zato mi danas dugujemo neizmernu zahvalnost tim borcima Narodnooslobodilačkog rata koji su nam tu slobodu i doneli. Njima dugujemo da, u znak zahvalnosti, to svake godine obeležavamo. A dugujemo to i budućim generacijama, da bi znali kroz šta su naši preci prošli - navodi Kovačević.

U toku četvorogodišnje borbe protiv okupatora dogodile su se neke od najznačajnijih bitaka i operacija poput Igmanskog marša, bitke za Kozaru, Neretve, Sutjeske, desanta na Drvar, što je bio šifrovani naziv za operaciju „Konjički skok”, odnosno nemačku akciju, čiji je cilj bio da se zarobi vođa partizanskog pokreta Josip Broz Tito.

Jedna od najznačajnijih operacija je svakako bila Beogradska operacija koja je objedinila dve vojske, NOVJ i Treći ukrajinski front Crvene armije, koje su 12. oktobra 1944. krenule u odlučnu bitku koja je osam dana kasnije, 20. oktobra, donela Beogradu slobodu. Baš u toj odlučujućoj bici učestvovao je i tada 17-godišnji Ljubiša Antonijević.

Momak u ratu

Ljubiša je pukovnik avijacije u penziji i danas ima 94 godine, a za Kurir kaže da se 1944. godine partizanima pridružio bez ikakvog kolebanja i premišljanja, iako je svojim roditeljima bio sin jedinac.

- Moja majka i ja smo tada bili u Koraćici, a otac je bio u Beogradu. Bio sam učenik Šeste muške gimnazije, imao sam 17 godina kada je kroz Koraćicu, pored naše kapije, prošla Treća krajiška proleterska brigada. Čuvši da se nešto događa izleteo sam samo u pidžami da vidim šta je pitanju. Kada su me videli, pitali su me zašto sam u pidžami, da nisam bolestan. Kad sam rekao da nisam, pitali su me bil’ ja išao sa njima u oslobađanje Beograda - seća se Ljubiša i dodaje:

- Pristao sam odmah, jer sam danima pre toga razmišljao kako želim da doprinesem u borbi protiv Švaba. Obukao sam se na brzinu, sećam se da sam stavio neki radnički kačket na glavu, a na nogama sam imao neke pocepane cipele. Pošto ništa nisam jeo, strpao sam u džep neku zelenu krušku, to su one kruške što opstaju preko cele godine, i pošao s njima. Majka je bila na kapiji i uopšte nije znala šta se dešava, a kada je shvatila, kukala je za mnom, a ja sam samo viknuo: „Javi tati, idem da oslobađam Beograd”.

Kako Ljubiša kaže, tada im se, pored njega, pridružilo još oko 300 omladinaca i omladinki.

- Iako kruže razne priče o tome kako smo mi, tada omladinci, naterani od partizana da im se priključimo i kako su nas u borbe slali kao u klanicu i bez ikakve pripreme, ja za sebe, a i za one koji su bili sa mnom, mogu da potvrdim da smo svi mi tu bili dobrovoljno - kaže Ljubiša i dodaje da su on i i svi ostali bez iskustva poslati u Resnik.

Oslobađanje Beograda

- Kada sam stigao u brigadu, primio me desetar, moj Vojo Subotić. On je takođe pošao u rat sa 17 godina, samo tri godine pre mene, odnosno 1941. godine. On me je i pozvao da pođem sa njima u oslobađanje Beograda iako nisam imao iskustva. Naučio me je da pucam iz neke stare zarđale puške kojoj su pacovi pojeli dršku, pa smo nekako napravili novu. Kada sam ispalio uvis prvi metak, imao sam osećaj da sam do kolena upao u zemlju koliko je jako trzala. On me je sve vreme vodio sa sobom i stalno mi je govorio da gledam šta on radi, da ga imitiram, ako on zalegne, da zalegnem i ja, i da ne brinem, da mi se ništa neće dogoditi. On mi je i dao nadimak Maći, jer sam bi najmlađi u centru. Nažalost, izgubio je život poslednjih dana rata kod Zagreba - tužno se seća Ljubiša.

Ljubiša se seća i da nije bilo mesta strahu, jer bio okružen svojim drugovima i saborcima, i dodaje da se, pored toga što je svom narodu hteo da pomogne u borbi protiv okupatora, brigadi pridružio tako mlad, jer mu je deda poginu na Kolubari u Prvom svetskom ratu.

- Učestvovao sam u oslobođenju Dorćola. Za svaku zgradu smo se borili po pet dana, sačuvali smo električnu centralu i na kraju 20. oktobra istakli zastavu pobede na Kalemegdanskoj tvrđavi, istu zastavu kao onu na Rajhstagu (zgrada u Berlinu). Vodio nas je naš komandant bataljona, narodni heroj Ðuraj Kovačević. A imao sam tu čast da mi komandir čete bude Miladin Zorić, koji je isto tako postao narodni heroj. Nažalost, on je poginuo u Šidu, u januaru 1945. godine - ponosno, ali u isto vreme i tužno ističe Ljubiša.

Ranjen na Sremskom frontu

Ovaj hrabri čovek ima kćerku i sina, a danas i pet unuka i devetoro praunuka.

- Svi su oni ponosni na mene, a ja sam bogat čovek zato što imam njih. Trećem po redu praunuku sam pričao kako sam radio na Sremskom frontu povodom Dana pobede, a on je posle pričao o meni u školi i govori mi kako sam ja njegov idol. Pišu mi pesme, zahvaljujući njima sam napisao i izdao knjigu 2008. godine o svom životu koja se zove „Ti dani, te godine” - otkriva nam Ljubiša.

Kaže nam i da sa svojim drugovima i drugaricama saborcima kontaktira i dan-danas, barem sa onima koji nas nisu još napustili.

- Mnogi od njih nisu, nažalost, više među nama, a oni koji jesu već su slabo ili uopšte nisu pokretni. Ja sam još jedini koji je pokretan, pa kad god se neka godišnjica obeležava, ja se trudim da prisustvujem, pa ću tako i ove godine. Kontaktiram sa onima koji su još živi, jer su to neka prijateljstva koja ostaju za ceo život - kaže Ljubiša.

Ljubiša je bio i na Sremskom frontu gde je i ranjen.

- Ranjen sam u predelu nogu i kukova, u tim delovima sam imao nekoliko gelera. Tada su mi nekoliko tih gelera izvadili i to naživo. Drao sam se kao magarac dok su me sestre držale, a doktor operisao. Ostala su mi još dva gelera veličine klikera ili graška koja do danas nisam izvadio, pa za sebe pričam da sam pola čovek, a pola Baš-Čelik - šali se Ljubiša.

Jubilej

General-major Kovačević kaže da će jubilej obeležiti u celom regionu, ali da je centralni događaj održan juče u Beogradu.

- Taj datum smo odabrali, jer je na taj dan, 4. jula 1941. godine, donet proglas o otpočinjanju oružanog ustanka naroda Jugoslavije protiv okupatora. A 7. juli ćemo, naravno, isto obeležiti kao bivši državni praznik i kao početak ustanka u Srbiji - navodi general.

Kako kaže, Srbija nema potrebe da izmišlja događaje, jer ih ima pregršt. Bitno je samo da ih obeležavamo, jer onoga trenutka kada prestanemo da obeležavamo pobedu dobrog nad zlom, mi smo onda u velikom problemu. A fašizam je zlo.