KURIR U GRADOVIMA SRBIJE: Dragan Stanković najduže na sceni oživljava čuvenog Mitketa iz Koštane

Već teče peta decenija u kojoj Vranjanac koji nije nikad učio glumačku školu s pozornice izgovara reči Bore Stankovića

Tuj pesmu...

„Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t’j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan“, govori Mitke, i nije se desilo da se na publiku ne spusti neka tuga od koje raste grudva u grlu koja se ne da progutati, nego stoji tu i guši, a uglovi očiju suze...

Lista sa imenima glumaca koji su na sceni otelotvorili Stankovićevog junaka može u zaglavlju da nosi i naslov „Najbolji u srpskom pozorištu“: Čiča Ilija Stanojević, Raša Plaović, Ljuba Tadić, Marko Nikolić, Nebojša Dugalić... a Petru Božoviću nije se prošle godine dalo zbog ovog haosa s koronom. Kritika je o njima izricala manje ili više laskave sudove, i možda su nekad, i neki, bili bolji od Vranjanca Dragana Stankovića, ali niko se po trajanju na sceni u ovoj ulozi ne može takmičiti sa njim. Teče evo, hvala bogu, peta decenija u kojoj ovaj glumac koji nikad nije učio glumačku školu (daleko je on od amatera, iako ga birokrate u svojim spiskovima tako vode) sa pozornice izgovara:

„Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj ?Žal za mladost’... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah!“

Talenat i sudbina

Kažu neki da je talenat kao voda, da nađe put uprkos preprekama. Drugi to nazivaju sudbinom. Čitaoci neka odaberu šta im je draže, a bilo je ovako...

Dragan je rođen 1947. u surduličkom selu Masurica, u porodici radnika i domaćice. Osnovnu školu pohađao je u rodnom selu, Mašinsko-tehničku u Surdulici. Profesorka srpskog toliko je bila oduševljena njegovim darom za recitovanje da ga je nagovarala da upiše studije glume! Celo leto učio je monologe, i spremao teoriju, ali u jesen, kad je došlo vreme da se pođe u Beograd na prijemni - odustao je!

- Otac mi je bio bolestan, osećao sam obavezu da ostanem u kući, sa majkom i sestrama, da se zaposlim i zarađujem. Porodica je za mene bila svetinja - prvo mi je rekao.

A onda, reči kao da su se otkinule, iako je pola veka prošlo od tada:

- To je bilo osećanje manje vrednosti! „Gde je Beograd za mene!? Šta ja iz Masurice ima da tražim tamo“, mislio sam.

Ali, rekosmo, gluma je Draganu bila suđena. Dok je bio srednjoškolac u Surdulici, glumio je u tamošnjem kulturno-umetničkom društvu. Posle diplomiranja, odslužio je vojsku, i potom se zaposlio u Pamučnom kombinatu u Vranju, potonjem „Jumku“. Tu će odraditi ceo radni staž, sve do penzije, kao tehničar u hali, pa u službi nabavke.

Plamen gutao sve

Oženio se, podigao i odškolovao ćerku, dobio unuke... i sve vreme glumio!

- Postojalo je kulturno-umetničko društvo u Pamučnom kombinatu koje je proslavljalo 10 godina rada. Uključio sam se ozbiljnije u njegov rad 1974. U dramskoj sekciji počeo sam prvo s kazivanjem Borinih lirskih tekstova, „mantafa“ iz „Starih dana“, a 1976. godine osmelio sam se da kazujem monologe Mitketa. Potom su krenule probe jer smo se spremali za turneju po Češkoj 1978. godine. Spremao nas je doajen vranjskog pozorišta Momčilo Antić Klinčar. Bio je iznenađen kad me je čuo, posebno zbog toga što nisam član vranjskog pozorišta.

A onda je došlo i to: do tada amatersko, Pozorište „Bora Stanković“ postalo je profesionalno i Dragan Stanković dobio je poziv za stalni profesionalni angažman. Ali - odbio je! Plata u „Jumku“ bila mu je veća. Opredelio se za status glumca angažovanog po ugovoru o delu, i to je trajalo sve do požara 2012, u kojem je zgrada pozorišta pretvorena u pepeo. I s njom sva arhiva: tekstovi, fotografije, plakati... Sve! Sve osim onog što je Dragan posedovao u svojoj zbirci, i što je pet godina kasnije štampano u monografiji „Zatočenik pozorišne magije“ povodom četiri decenije njegovog umetničkog rada.

- Kroz tekst ili kroz sliku, zabeleženo je svako ime koje je prošlo kroz vranjsko pozorište u ovih četrdeset godina - kaže.

Dragan Stanković, osim u komadima Bore Stankovića, glumio je i u dramama Ljubodraga Simovića, Žan-Pol Sartra, Ibzena, Čehova... Komad „Paviljon broj 6“, ovog poslednjeg, igrali su Dragan Stanković i ansambl Narodnog pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja, i osvojili Srebrnog viteza.

- U pozorištu „Bora Stanković“ zaigrao sam na poziv tadašnjeg upravnika, reditelja i glumca Radeta Radivojevića. Od 1978. do danas imao sam više od 70 premijera u kojima sam uglavnom igrao glavnu ulogu. Najbolje kreacije u Borinim delima su mi, pored Mitketa, Jovča u istoimenoj drami, Bora u „Uveloj ruži“ i gazda Marko u „Nečistoj krvi“.

- Igrajući Mitketa, trudio sam se da on progovori iz dubine duše prožete nostalgijom za prohujalim vremenima i pritisnute prolaznošću života - objašnjava kako je kreirao Mitketa.

U Nušićevom „Putu oko sveta“ tumačio je lik Crnogorca. U komadu je stalno vodio sa sobom Crnče, koje je, nagaravljenog lica igrao današnja rediteljska pozorišna zvezda, a tada šestogodišnjak Jug Radivojević. Njegov otac Rade, naime, bio je najistaknutiji reditelj i glumac u Vranju i Dragan ga ističe kao veoma zaslužnog za svoje uspehe.

A njih nije malo: uz orden i pozorišne povelje, navešćemo samo da je Dragan dobitnik tri „glumačka Oskara“ za glumca amatera koji se dodeljuju na festivalu Pozorišnih amatera u Trebinju, gde su se do raspada SFRJ okupljala najbolja amaterska pozorišta od Kopra do Kavadaraca.

Ispred kuće

Ali, rekosmo, granica između amatera i profesionalaca u ovom kontekstu veoma je tanka. Dragan Stanković, ne primer, glumio je u predstavama koje su režirali prvak beogradskog Narodnog pozorišta Nebojša Dugalić i pomenuti Rade Radivojević. A uz njega, Mitketa, stasavali su i rođeni Vranjanac Ljubomir Bandović i doseljenik, izbeglica s Kosova, Milan Vasić. A sa Usnijom Redžepovom - on Mitke, ona Koštana - nastupao je desetine i desetine puta.

- Unuka Bore Stankovića, Zora Živadinović Davidović, profesor na FDU, dugogodišnji kostimograf vranjskog pozorišta... rekla mi je posle jedne predstave: „Vi ste baš onakvi kako je pravi Mitke opisan u sećanjima ljudi iz onog vremena“ - priča Dragan.

Stojimo ispred rodne kuće Bore Stankovića, skrajnute iza vladičanskog doma u centru grada pod Pržarom. Uska ulica nosi ime Baba Zlate, književnikove babe, koja se o njemu brinula posle smrti roditelja. Vide se tragovi nastojanja da se sačuva stari izgled: nema asfalta ni trotoara, automobili se ljuljaju preko oblog kamenja uronjenog u zemlju; sveže omalterisani visoki zidovi smenili su one stare, od ćerpiča, koji su nekad ograđivali čorbadžijske kuće i skrivali grehe nečiste krvi bogataških porodica... Isto je, i nije isto.

Dok začešljava proređenu sedu kosu pred slikanje, citiram jedan prikaz njegove pojave na sceni: „Mitke, i stasom i glasom!“

- Beše nekad... - odgovara Dragan teatralno, kao Mitke, a onda se nasmejemo.

Momčilo Petrović