KURIR U GRADOVIMA SRBIJE: Nenad Pantić prava je legenda rok scene Zrenjanina i Vojvodine

Pr­vi put je na­stu­pio u No­vom Sa­du, a to­kom vo­j­nog ro­ka uspeo je da do­bi­je i na­gra­du JNA. Na kra­ju je za­vr­šio na ka­za­nu na­rod­ne kuhinje

Od atletike do gitare

- Rođen sam 1956, naravno u Zrenjaninu. Odrastao sam u centru, išao u Osnovnu školu „Sonja Marinković“, a kada sam završio sedmi razred, preselio sam se kod bazena. Nisam želeo da se prebacujem u drugu školu, pa sam tih godinu dana išao autobusom sa srednjoškolcima. U tom periodu sam hteo da se bavim atletikom. Kada sam bio u osmom razredu, bila je organizovana školska olimpijada i ja sam osvojio prvo mesto u skoku udalj. Tada sam počeo da treniram u Proleteru, ali tamo na mene niko nije obraćao pažnju, pa sam digao ruke i prestao sam sa sportom.

Pripadao je onoj deci koja su se još u osnovnoj školi zaljubila u rok muziku. Domaćim radio-stanicama vladala je sladunjava „zabavna muzika“, slušale su se inostrane i živelo za dan kad će neko iz belog sveta doneti ploču. Bitlsi i Džimi Hendriks... to je bila muzika Pantine mladosti.

On sam počeo je da svira sa šesnaest godina.

- To je jako kasno. Nisam imao gitaru, pozajmljivao sam od drugara Milivoja Putića...

Puti danas radu u Specijalnom rezervatu prirode „Carska bara“, i još vezuje kosu u rep, u znak sećanja na rokerske dane.

Panta je, kažem, svirao na njegovoj gitari i pisao pesme, i jedno i drugo za svoju dušu. Iako je imao iskustvo sa priredbi iz obdaništa o osnovne škole, prvim njegovim javnim nastupom smatra se pojavljivanje pred publikom u novosadskom klubu „Tribina mladih“ 1976. godine.

- Tu sam se našao slučajno zato što je mom prijatelju, koji je trebalo da nastupa, pukla žica na gitari. Sala je bila puna, on je morao da promeni žicu i onda su me Zrenjaninci sa kojima sam bio praktično izgurali na binu jer su znali da sviram gitaru i pišem pesme. Bio sam doveden pred svršen čin, izguran na binu, morao sam nešto da izvedem, pa šta bude. Ispalo je tako da sam bio najbolje prihvaćen od svih koji su nastupali, i to je za mene bio signal da treba da nastavim u tom pravcu.

A pravac je bio neobičan: sviračko umeće nikada ga nije posebno krasilo, njegovi aduti su bile pesme, satirično-šaljive ili prosto neobične.

Nagrada u JNA

Zanimljivo je i neobično da mu je jedna takva pesma donela i nagradu od države, što se rokerima ne događa, osim ako nisu Goran Bregović i Ðorđe Balašević. Kad je došlo vreme, kad je Panta dorastao do puške, upućen je na odsluženje vojnog roka, prvo u Tuzlu, pa u Višegrad. JNA je tada držala i do kulture, pa je svake godine bilo organizovano takmičenje „Mladost u pesmi i igri“. Po kup sistemu: najbolji iz jedinice išli su u viši krug - kasarna, grad, armijska oblast, kojih je u SFRJ bilo pet. E, Panta se probijao kroz sve kvalifikacije i trijumfovao na završnoj priredbi Sarajevske armijske oblasti.

- Manje-više svi su učesnici tog finala pevali „Računajte na nas“, računajući da im to garantuje pobedu, a ja sam rešio da otpevam jednu svoju pesmu na melodiju Čaka Berija „Johnny be good“. Moja pesma zvala se „Kolji dok je vreme“! Moram da napomenem da je to bila 1983. godina, pre ratova u Jugoslaviji, i da je moja pesma ljubavna... E, ja izađem na binu, zaprašim Čaka Berija i zapevam: „Neću baš da kažem da sam lepši ja, al’ nisam tako glup kao životinja ta, sada dok je hladno, on je pored tebe, a ja nemam ni električno ćebe!“ U publici delirijum!

Za prvo mesto dobio je od JNA, odnosno od države, diplomu i pet dana nagradnog odsustva. I to bi bilo to od države...

Dobro, nije baš sve - pre desetak godina Nenad Pantić dobijao je izvesno vreme od države i hranu u narodnoj kuhinji. Po dolasku iz vojske, davnih osamdesetih godina, zaposlio se u „Jugoremediji“. Vozio je viljuškar. To je bilo velika i bogata fabrika lekova, ali je - kao i mnoge druge - uništena u procesu privatizacije. Panta i kolege su, u nastojanju da spasu preduzeće od kojeg su živeli, godinama štrajkovali i borili se protiv vetrenjača.

- Vozio sam viljuškar 25 godina, a onda sam ostao bez posla, mlad za penziju i suviše star da bi me iko zaposlio. Kad sam se osvrnuo oko sebe, shvatio sam da nemam šta da jedem. Morao sam u narodnu kuhinju.

Toliko o onoj sindikalnoj borbi s početka: totalni poraz, jedino što iz tog iskustva Panta za svoju knjigu poezije uzeo naslov „Vidimo se na kazanu“.

Saradnja

Viljuškar su mogli da mu oduzmu, ali muziku ne. U poslednje 43 godine imao je preko 2.500 nastupa, a ključni trenutak u njegovoj karijeri predstavlja susret sa Rambom Amadeusom.

Bila je 1998. godina, Dani piva u Zrenjaninu. Rambo je imao zakazan koncert u klubu „Zeleno zvono“, a pre toga šetao se gradom, video na jednoj bini Pantu i pozvao ga da gostuje na njegovoj svirci. Ostalo je istorija...

- Na koncert Ramba Amadeusa 1998. u nekadašnjoj piceriji „Zeleno zvono“ došlo je veoma malo ljudi, a razlog za to bili su Dani piva. Rambo je to veče otišao do grada, video Pantin nastup i pozvao ga da mu bude gost na njegovom koncertu.

- Ramba je oduševilo to kako sam funkcionisao sa njegovom grupom. On ima u sebi plemenitost u srednjovekovnom smislu, smatrao je da treba da mi pomogne i zaista je to uradio. Kruna naše saradnje bilo je moje gostovanje na njegovom koncertu u Domu sindikata 2000, a posle toga je objavio album „Don’t be happy be worry“ na kojem se nalazi „Kukuruz bluz“, i to je jedini živi snimak, što je meni velika čast. On je snimak namerno skratio na tri minuta kako bi radio-stanice mogle da ga emituju, međutim, to niko nije pustio, tako da je to propalo.

Rambo i Panta 2002. snimili su album „Trans mrtvog konja“, ali nikada nije pušten u prodaju jer su obojica zaključila da uopšte nije komercijalan. Rambo ga je, međutim, stavio na svoj sajt da bi ljudi mogli da ga čuju i besplatno preuzmu.

- Pre neku godinu saznam da su klinci na žurki povodom male mature, znači zaista klinci, celo veče slušali taj naš album. Muzika je, znači, doprla do njih...

Panta svakako nije muzičar velikih tiraža. Ali kao i uvek kad su avangardni umetnici u pitanju, oni koji ga vole - vole ga bez ostatka. Njegove pesme uče se napamet, dosetke sa bine prepričavaju, a legende o njemu se pletu i šire banatskom ravnicom.

- Mi smo održali najveći koncert u istoriji bašte zrenjaninskog Kulturnog, prodali smo skoro 2.000 ulaznica. Bilo nas je četvoro u grupi jer sam za taj koncert angažovao još jednog solo gitaristu, i još jedna ženska, koja se samo šetala oko nas na bini i pušila. To je bila parodija na Lokice, koje su igrale uz Zdravka Čolića.

Dokumentarci

Najduhovitiji su oni zabavljači koji sebe ne doživljavaju previše ozbiljno. Panta je u skladu s tim proglasio i sopstveni umetnički pravac - „udrilirizam“. Prostor u novinama ne dozvoljava da objavimo pesme koje su od one vrste koja se ne da prepričati. Ali verujem da i naslovi mogu da dočaraju bar odsjaj „udrilirizma“: „Di si da si, moj golube oker žuti“, „Kravlji džez“, „Ablenduj mi noćas“, „Pogledaj gde si svršio“, „Teku suze potočići mali“, „Danka narkomanka“, „Čestita ti novo useljenje“, „Neželjena trudnoća“, „Debela si žena bila“...

Pantina zbirka pesama „Vidimo se na kazanu“ doživela je dva izdanja. TV Novi Sad snimila je dva dokumentarna filma o njemu, a i stao je pred kamere i u filmu Želimira Žilnika o žrtvama tranzicije.

- Ali to nikad nije emitovano. Ljudi vole da gledaju samo priče o uspešnima.

Nenad Pantić živi od onoga što zaradi prodajući knjigu i retkih honorara za nastupe, bar je tako bilo do korone, koncerata sada nema. Ove godine napuniće 65 godina i steći uslov za kakvu-takvu penziju...

U pesmi „Dnevnik jednog penzionera“ zabeležio je: „Ne smem izgubiti entuzijazam i optimizam koji me je krasio u divnim sindikalnim danima ispunjenim redovnom ishranom.“

Momčilo Petrović