POLUDELI KRSTAŠ: Anders Brejvik masakrirao norvešku decu pravdajući to zaštitom od muslimana

Istorija Norveške je prepuna ratova, brutalnih sukoba, krvoprolića... Uprkos tome, 22. jul 2011. upisan je velikim slovima kao jedan od najcrnjih dana u istoriji te skandinavske zemlje. Tada je samoproklamovani krstaš, a u stvari terorista, Anders Bering Brejvik, u Oslu i na ostrvu Utoja ubio 77 ljudi.

PRIPREME I BOMBA

Brejvik je masakr spremao dugo. Kako je sam rekao, još od 2002. Punih devet godina. Kao neko ko nikad nije imao nikakvu vojnu obuku, to vreme je koristio da skupi novac za oružje i nauči da to isto oružje koristi. Ali i da napiše svoj bizarni manifest na 1.518 strana nazvan "2083: Evropska deklaracija nezavisnosti".

Upravo slanjem tog manifesta na 1.002 mejl adrese Anders Brejvik je i započeo svoj krvavi pohod.

Nakon što je to uradio, obukao je policijsku uniformu i seo u beli kombi "folksvagen krafter", u kome je bilo 950 kilograma eksploziva napravljenog od đubriva i još nekoliko sastojaka, a onda napustio svoju farmu i krenuo ka zgradi vlade. U centru Osla, ispred H bloka zgrade, u 15.17 parkirao je kombi, a onda izašao iz njega, aktivirao tajmer i prešao u drugi, ranije parkirani automobil "fijat doblo".

Bomba je eksplodirala u 15.25 i raznela je deo puta, kao i prozore na okolnim zgradama. Dok se dim dizao iznad zgrade, u Oslu je nastao haos - ljudi su u panici bežali, a ranjenici su pokušavali da nađu spas. U to vreme stigle su i vesti o prvim žrtvama - bomba je odnela osam života, a za napad su prvobitno osumnjičeni ekstremni islamisti.

NA TRAJEKTU

Brejvik, i dalje u uniformi policajca, ukrcao se na trajekt "MS Torbjern" i otišao na ostrvo Utoja, gde se održavao kamp omladine Laburističke partije i gde je bilo oko 600 tinejdžera. Kada je stigao na ostrvo, predstavio se kao policajac Martin Nilsen poslat u rutinsku kontrolu nakon eksplozije u Oslu.

Susreo se sa Monikom Bosei, liderkom kampa i hostesom ostrva, ali njoj je nešto bilo sumnjivo, pa je pozvala i čuvara Tronda Berntsena. Brejvik ih je odmah ubio, a onda je pozvao mlade da se okupe oko njega, pa je izvukao oružje i municiju i počeo da puca nasumice, ubijajući i ranjavajući tinejdžere.

Prvo je pucao na mlade koji su bili u blizini, na ostrvu, a onda na one koji su došli do vode pokušavajući da pobegnu. Prema izveštajima očevidaca, mnogi ranjenici su se pravili da su mrtvi, ali se on ipak vraćao i ponovo pucao u njih.

U jednom trenutku, svedočio je preživeli Adrijan Prakon, jedan jedanaestogodišnji dečak, sin ubijenog čuvara, stao je pred njega i rekao:

- Nemoj da me ubiješ, ubio si dovoljno ljudi. Ubio si mog tatu. Ja sam premlad da umrem.

I monstrum ga je poštedeo. Ali je nastavio da puca.

SMRT MARKSISTIMA

Dok je ubijao ljude, Brejvik je uporno vikao:

- Umrećete danas, marksisti!

Skoro sat i po vremena je sejao smrt po ostrvu, a dva puta, u 18.01 i 18.26, zastao je i nazvao policiju da kaže da planira da se preda. Oba puta su mu spustili slušalicu.

Ipak, u 18.34 Anders Bering Brejvik predao se policiji.

Za brutalna ubistva osuđen je na samo 21 godinu robije, što je maksimalna kazna u Norveškoj. Ipak, veruje se da će biti iskorišćeno zakonsko opravdanje da osoba koja se smatra opasnošću po druge ne sme biti puštena na slobodu ni po isteku kazne. Otkako je u zatvoru, Brejviku je zabranjen skoro svaki kontakt sa drugim zatvorenicima, na šta se on često žalio. To je jedan od nekoliko razloga zbog kojih je tužio Norvešku za kršenje ljudskih prava. Iako je sud u Oslu prvobitno presudio u njegovu korist, viši sudovi su oborili odluku. Čak i Evropski sud za ljudska prava nije smatrao da Brejvika muče izolacijom i zabranom korišćenja interneta i najmodernijih video-igrica.

JEZIVO SVEDOČENJE

Astrid Hoem je jedna od onih koji su preživeli masakr na ostrvu.

- Uvek mislim na to koliko su bili mladi oni koji su stradali. Imali su 16, 17, 18 godina. U to vreme osećala sam tugu zbog gubitka prijatelja. Danas osećam i tugu što nisam mogla da ih upoznam kad imaju 26, 27, 30 godina - rekla je ona za Rojters uoči godišnjice.

Kako dodaje, važno je znati šta se desilo da se ovakve stvari ne bi ponovo događale.

- Bila sam na ostrvu kad je počela pucnjava. Bežala sam da bih preživela, sakrila sam se u jednu malu pećinu na plaži dok je Brejvik ubijao ljude oko mene. Jedna osoba je upucana u leđa, pokušavala je da se drži na nizbrdici, ali je pala blizu mene. Rekla mi je: "Umreću, kaži mojim roditeljima da ih volim." Preživela je - ispričala je Hoem.

U istoj pećini, kaže, bilo je sakriveno još 30 ili 40 ljudi, ali ih Brejvik nije primetio iako je dvaput prolazio blizu njih.

POVRATAK RASIZMA

Na desetogodišnjicu masakra preživeli sa ostrva Utoja brinu da je rasizam koji je i inspirisao masovno ubistvo sve jači u zemlji poznatoj po progresivnoj politici, piše AP. Kako navode, većina njih, tada mladih članova Laburističke partije, idealista koji su došli na ostrvo Utoja da uživaju u godišnjem kampovanju i prirodi, danas se bori da očuva svoju viziju zemlje u kojoj žive.

- Mislio sam da će se posle napada Norveška zauvek promeniti nabolje. Deset godina kasnije - to se nije desilo. I na mnogo načina, mržnja koju vidimo na internetu i pretnje ljudima iz laburističkog pokreta sve je jača i prisutnija - rekao je za AP Asmund Aukrust, u vreme masakra zamenik lidera Omladinskog krila laburista i jedan od organizatora kampa.

Danas je poslanik koji se bori za veliko ispitivanje desničarske ideologije koja je inspirisala ubicu.

Aukrust je bežao od metaka kroz šumu, a onda je proveo tri zastrašujuća sata skrivajući se i gledajući kako mu neko ubija prijatelje. Glasno zagovara borbu protiv rasizma i ksenofobije u Norveškoj, pa je bio meta onlajn zlostavljanja. Jednom mu je stigla i poruka da "žale što Brejvik nije završio svoj posao".

ODLUČNOST BLEDI

Nakon masakra, cela Norveška je bila odlučna u tome da postane još tolerantnija i da odbaci pogled na svet koji je motivisao ubicu. Deceniju kasnije mnogi preživeli veruju da ta odlučnost bledi.

- Pozitivno je bilo to što su ljudi videli masakr kao napad na celu Norvešku. To je bio način pokazivanja solidarnosti. Ali to je nestalo. Bio je to napad na multikulturalno društvo. I iako je to bio čin jednog čoveka, znamo da više ljudi danas deli taj stav s njim nego što je to bio slučaj pre 10 godina.

Brejvik je napao Laburističku partiju jer je smatrao da oni pomažu u "islamizaciji Norveške".

- Nije bilo nasumično to što je napao naš letnji kamp. Mrzeo nas je jer verujemo u otvorenost i inkluzivnost. Posle napada na Utoji, mnogima je bilo teško da se vrate politici. Za mene, ali i za društvo, veoma je važno ustati i boriti se dobrim radom. Pre 22. jula politika je bila važna, ali je posle toga postala život ili smrt - rekao je Sindre Lisoe, koji je preživeo napad, a sada je generalni sekretar Omladinskog krila laburista.

Kada su čuli za bombu Oslu, on kaže da su njegovi prijatelji jedni drugima govorili da su na najsigurnijem mestu na zemlji. Samo nekoliko minuta kasnije začuli su se pucnjava i krici. Lisoe zato i danas upozorava mlade da je desni ekstremizam veoma opasan.

Godinama kasnije, norveške službe bezbednosti nastavile su da rangiraju islamiste kao opasnije za izvođenje napada nego ekstremne desničare. Tek nakon masakra na Novom Zelandu 2019. i pokušaja kopiranja u Oslu, promenili su tu praksu. Danas se i islamistički i desničarski ekstremizam smatraju jednako opasnim.

Kurir.rs / Andrija Ivanović