BOJ NA MARICI: Bitka koja je srušila Dušanovo carstvo, Turci su uništili jaču i brojniju srpsku vojsku

Svakog Vidovdana srpski narod seća se Kosovskog boja. I uvek se čuje da je ta bitka, koja se odigrala 28. juna 1389, najsudbonosnija u našoj istoriji, da je s njom srušeno Srpsko ili Dušanovo carstvo, da je to bio poraz od koga se nismo oporavili. S druge strane, godišnjice Maričke bitke gotovo da se niko nikad i ne seti. A sukob srpske i turske vojske 26. septembra 1371. bio je stvaran kraj države koju su Nemanjići dva veka stvarali i širili.

Političke prilike

Naravno, slabljenje carevine nije počelo Maričkom bitkom, već smrću cara Stefana Uroša IV Dušana 1355. I dok je ovaj srpski vladar zapamćen u narodu kao Dušan Silni, njegov naslednik, koji je u vreme stupanja na tron imao 19 godina, nazvan je Uroš Nejaki. To dovoljno govori o tome kako se snašao u ulozi vladara.

- U isto vreme umro je i kralj (car Dušan), vladar Tribala, i ne mali metež rasplamsa se među Tribalima. Naime, i Simeon, kraljev brat, tada vladajući Akarnanijom, težio je za čitavom vlašću nad Tribalima kao da mu zaista pripada i mnoge je od uglednih pridobio kao pomagače. I kraljev sin Uroš zbog očinske vlasti zaratio je na strica. I Jelena, njegova majka, jednako ne verujući ni sinu ni muževljevom bratu Simeonu, mnoge gradove potčinivši i okruživši se znatnom vojskom, držala je vlast za sebe, nikoga ne napadajući, niti pokrećući rat - napisao je Jovan Kantakuzin, vizantijski car, istoričar i savremenik tih događaja.

Iz sveg tog meteža kao najmoćniji su izašli Vukašin i Uglješa, dva veka kasnije nazvani Mrnjavčevićima. Ovi plemići sa dvora cara Dušana brzo su napredovali - stariji je prvo bio župan, pa gospodar Skoplja, Prizrena i velikih delova „grčke zemlje” (teritorija osvojenih od Vizantije), dok je mlađi nastupao kao veliki vojvoda u Seru, a onda i despot. Ipak, najveći uspon Vukašin je doživeo kad je 1365. postao kralj i suvladar cara Uroša. Pet godina kasnije svrgnuo je poslednjeg Nemanjića s prestola i postao jedini gospodar (mada carsku krunu nije prigrlio).

Promene na tronu, ipak, nisu prošle lako, pa se deo oblasnih gospodara pobunio protiv kralja Vukašina. On je u leto 1371. pokrenuo vojsku da se sukobi sa županom Nikolom Altomanovićem u Zeti. Međutim, do tog okršaja nije došlo jer ga je brat Uglješa pozvao u borbu protiv nove pretnje - Turaka.

Plansko osvajanje

- Pošto su sredinom 14. veka zauzećem Galipolja trajno prešli u Evropu, Turci su planski pristupili osvajanju Balkanskog poluostrva. Zaobišli su utvrđeni Carigrad i već početkom sedme decenije ukotvili se u dolini Marice. Neočekivano brzo i lako osvajali su grad za gradom. Izgleda da se serski despot Uglješa u početku uspešno nosio s Turcima. Mavro Orbin piše da ih je više puta pobedio. Iskusni vojskovođa i državnik video je opasnost u iščekivanju i odlaganju sukoba. Pre odsudne bitke posetio je Svetu goru, gde je dobio podstrek i blagoslov za pohod, kome je dao versko obeležje. Sem braće Mrnjavčevića, u kritičnom trenutku niko nije imao ni snage ni hrabrosti da se suprotstavi Osmanlijama. Treba naglasiti da je Vukašin jedini državnik na Balkanu koji je iz trenutno neugroženih krajeva pomogao despotu Uglješi. Doskora se značaj poduhvata u predanju omraženih Mrnjavčevića potcenjivao. Sukob izolovanih Mrnjavčevića s Turcima govori o hrabrosti, a cilj sukoba svedoči o državničkom talentu srpskog kralja i serskog despota. Oni su odlučili da proteraju Turke. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turske prestonice Jedrena. Međutim, bili su iznenađeni 26. septembra 1371. na Marici, kod Černomena - navodi se u Istoriji srpskog naroda.

Trenutak za napad je, navode mnogi, bio dobar jer je sultan Murat bio u Maloj Aziji, gde je ratovao, pa je njegova vojska u Evropi bila malobrojna i oslabljena. Prema procenama, Srbi su mogli da skupe između 10.000 i 15.000 ratnika, dok su Osmanlije bile slabije - bilo ih je od 4.000 do 10.000.

Opisa bitke iz pera savremenika nema, pa se ne zna šta se tačno dogodilo i kako je jedna moćna armija bila tako lako potučena i uništena. Neke pretpostavke su da je Lala Šahin, rumelijski beglerbeg, znao da nema mnogo šansi u direktnom boju, pa je napao srpski logor kraj Marice usred noći ili pred zoru. Istoričar Vladimir Ćorović jedan je od onih koji tvrde da je „strahovit poraz došao kao posledica noćnog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili glavu”. Šta god da se dogodilo, posledice su bile kobne i za Srbe i za ceo Balkan.

Prvi zapis

- I podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i druge velmože mnoge, negde oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Makedoniju na izgnanje Turaka, ne sudivši da gnjevu božju niko nije moćan protivstati. Te ne izgnaše, no sami od njih ubijeni biše, i tamo kosti njihove padoše, i nepogrebeni ostaše, i veoma mnogo mnoštvo jedni od oštrice mača umreše, a drugi u ropstvo odvedeni biše. I tolika nužda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne koliko ni uši slušaše, ni oči videše. A po ubijanju muža ovog hrabrog despota Uglješe prosuše se Izmailjćani, i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i jedneod hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali smrt prerano pože. Oni koji su od smrti ostali glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima kakva ne bi od postanka sveta, ni potom takva, Hriste milostivi, da bude - napisao je inok Isaija nekoliko godina nakon bitke u prvom zapisu o njoj.

Ćorović navodi da „srpski poraz prvi iskoristiše Grci”. Samo dva meseca kasnije njihova vojska je preuzela Ser. Vukašinov sin i naslednik kralj Marko nije imao dovoljno snage da odbrani teritorije koje su mu otimali susedni gospodari, pa je na kraju oslabljen prihvatio vazalni položaj prema Turcima. Nekoliko meseci kasnije - 4. decembra 1371 - umro je i car Uroš, koji je formalno povratio presto nakon smrti svog nekadašnjeg suvladara.

Andrija Ivanović