OVO NISTE ZNALI: Kakve veze je kralj Milan imao s Havajima, kako nam je laž donela slobodu

Pred­sta­vlja­mo de­lo­ve iz knji­ge „Za­ni­mlji­va isto­ri­ja Sr­ba u 147 pri­ča” Mo­m­či­la Petrovića

Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

Skidanje čalmi

U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su veoma zategnuti. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali prijetnjom da će se osvetiti i ‚najesti šumadijskih kokošaka’.”

Petnaesti jun po novom, to jest treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati” kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici u turskom delu varoši došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Glavni učesnik sa srpske strane bio je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina, za koga se samo zna da se zvao Aleksa.

Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završava isto: „Turci zemljanim krčagom dečaka ubiju”, a to je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

Zataškavanje

Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. U svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina” piše o njima na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I Kosta N. Hristić izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen”.

Ali istina se morala zataškati, jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi sa Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.

Orden kralja Kamehamehe za Obrenovića

Kralj Milan: Srećan sam što je uspostavljeno prijateljstvo između moje zemlje i Kraljevine Havaji, za koju se molim da uvek bude srećna i napredna

Pošto je tajnim ugovorom Srbiju potpuno vezao za Austrougarsku, knez Milan se uz pomoć Beča proglasio za kralja, „prvog posle Kosova”. Na tome mu je prvi lično iz Beča čestitao car Franc Jozef I, a zatim su ga, po ondašnjem običaju, dobrim željama pozdravila i ostala „braća po kruni” - kraljevi i carevi iz Evrope i sveta.

Nije izostao ni suveren daleke Kraljevine Havajska Ostrva Dejvid Kalakua, čiji je izaslanik Kertis P. Ijaukea na Vidovdan 1883. primljen u dvoru u Beogradu.

Dinastija

Suverenom Kraljevinom Havajska Ostrva vladala je dinastija Kamehameha. U prestonici Honolulu nalazile su se desetine ambasada i konzulata. Havajske luke behu važna odredišta trgovačkih brodova iz Britanije, Rusije i SAD. Amerikanci su postali vlasnici brojnih plantaža, a kralj Dejvid Kalakua morao je da se žestoko opire Vašingtonu da bi sačuvao nezavisnost. Stoga je često sam putovao po Evropi, Africi i Aziji, tražeći podršku za svoju politiku i formalno priznanje Havaja, ili je slao drugog čoveka kraljevine Kertisa Ijaukeu. U sklopu diplomatske turneje po Rusiji, Francuskoj i Austrougarskoj, Ijaukea je posetio i Beograd.

U svojim memoarima o tome piše: „Ukrcali smo se na brod za Beograd. Uživali smo u pogledu na krajeve i obale ove reke, koji izgledaju drugačije od naše ostrvske prirode, i Dunav je potpuno jedinstven, jer mi praktično nemamo na Havajima plovne reke... Pošto ćemo putovati samo do Beograda, nećemo videti Ðerdapsku klisuru, koja se smatra najlepšom rečnom klisurom Evrope...”

Na Savskom pristaništu visokog gosta je dočekao predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih poslova Milan Piroćanac. Već prvog dana posete Ijaukea i Piroćanac su primljeni u dvor. Pred ulazom je bilo postrojeno dvadeset kršnih gardista, a unutra, u svečanoj sali, dočekao ih je kralj Milan.

Gost se srpskom monarhu obratio na havajskom, a jedan činovnik iz njegove pratnje simultano je prevodio na francuski, koji su i kralj Milan i kraljica Natalija odlično znali. Ijaukea je, kao što je red, zahvalio na gostoprimstvu i istakao želju da se u budućnosti „učvrste veze između Havaja i Srbije”. Potom je, u ime svog kralja Kalakue, kralju Milanu uručio Orden velikog krsta kralja Kamehamehe Prvog, a kraljici Nataliji havajski Orden velikog krsta kraljice Kapiolani.

Prijem na dvoru

Milan je uzvratio u sličnom tonu: „Srećan sam što je uspostavljeno prijateljstvo između moje zemlje i Kraljevine Havaji, za koju se molim da uvek bude srećna i napredna”, i Ijaukei i kralju i kraljici Havaja takođe dodelio visoko ordenje.

Kertis Ijaukea je bio specijalni gost na vidovdanskom prijemu u dvoru te večeri. U svojim memoarima, u kojima je Srbiji posvećeno celo poglavlje, on beleži da su na balu bili svi ministri i ambasadori, a da je on sedeo odmah do kraljice, koja je „jedna veoma prijatna i društvena osoba”. Razgovarali su o unikatnim svećama i muzici.

Deset godina kasnije Sjedinjene Države su sebi pripojile Havaje.

Pravda i trudna princeza

U noći kad su Draga i Aleksandar ubijeni, zaverenici su neuspešno tražili i Pavla Marinkovića. Slučajno se zadesio van Beograda...

Samo devet meseci posle Politike, pokrenuta je 1. septembra 1904. i Pravda. Pokretač i vlasnik Pravde bio je Pavle Marinković, pravnik, publicista, diplomata, ministar i nadasve živopisna ličnost.

Bio je drug iz detinjstva sa Dragom Lunjevicom, docnije Mašin, što mu je pomoglo da postane ministar kad je kralj Aleksandar objavio svoju ženidbu njom. Ali nije dugo ostao u vladi - morao je da podnese ostavku kad se otkrilo da se udvarao ženi jednog svog ministarskog kolege. U noći kad su Draga i Aleksandar ubijeni, zaverenici su neuspešno tražili i njega. Slučajno se zadesio van Beograda...

Već naredne godine Nikola Pašić mu tajno daje novac da pokrene Pravdu, u kojoj će za njegov račun napadati oficire zaverenike. Ubrzo se list oteo kontroli i pročuo kao opozicioni. U početku dosta učtivo, a docnije sve bezobzirnije, Pravda je napadala i zaverenike, ali i Pašićevu vladu i kralja Petra lično.

A jedna njihova pakost na račun dvora imala je i ozbiljnije posledice. Neko od dvorskih službenika jednom je bio poručio iz inostranstva dečju kolevku i dao adresu da se isporuči dvoru, jer je dvor bio oslobođen carine. Pravda je to saznala i objavila „da je dvoru stigla poručena kolevka iz inostranstva”. Ovo je izazvalo buru u javnosti - jer je kraljeva ćerka princeza Jelena bila pred udajom, a Pravda je insinuirala da je, eto, stupila u odnose pre braka. Dva oficira reše se zato da kazne Marinkovića. On je bio poslanik i uvek se vraćao preko Terazija. Oficiri su ga ispred kafane „Kasina” sreli kad je bio u društvu sa još jednim poslanikom. Napali su ih isukanim sabljama i ovaj Marinkovićev kolega podigao je štap da ih odbrani. Bilo je podne, odmah su se okupili radoznalci, a Marinković je iskoristio gužvu i uskočio u fijaker na stanici - i pobegao.

Momčilo Petrović