VELIKI SERIJAL! VLAŠKA MAGIJA: Ljudi idu kod vračara da im reše seksualne probleme i skinu prokletstvo!

Protiv muževa

Dešava se i da sujeverna žena naruči vradžbine koje će njenog muža učiniti „vezanim“, odnosno učiniti ga impotentnim. Na taj način ona sebi obezbeđuje opravdanje za raspusni život. Vlaške vračare ovo ne smatraju crnom magijom, jer smatraju da na taj način odgovaraju na molbu žene za pomoć.

Božanstva i duhovi

Moć Mume Paduri

Mnogi u nju ne veruju, neki tvrde da ne postoji, ali mnogi se i boje uticaja tradicionalne vlaške magije. Njena postojbina je Homolje, a vračare koje je upražnjavaju najbrojnije su u okolini Majdanpeka, Bora, Zaječara i Negotina. Njihovo umeće prenosi se s kolena na koleno po ženskoj liniji, a u osnovi vlaške magije je uspostavljanje kontakta sa višim silama i preminulim srodnicima i njihovo pridobijanje za svoje namere.

Vrhovno vlaško božanstvo je Velika, Šumska majka - Muma Paduri. Ona živi, kako joj i ime kaže, u šumi, a na proplanke izlazi u dugoj haljini i raspletene kose da bi čula pozive vračara ili devojaka. „Lepa je kao boginja“, ali se neretko ukazuje i kao odrpana starica. Njen prvi pomoćnik je Tartor. Veruje se da njih dvoje u letnjim noćima igraju i pevaju, a nekad u svoje kolo uvuku i smrtnike, pa zajedno orgijaju.

Vodeni duhovi su kepeci, visine od oko jednog metra. Imaju naduvene obraze, crven nos i dugu bradu; uši i noge su im kao kod koze; na čelu imaj rog. Ima ih sto: njihov predvodnik Tartor i 99 pomoćnika. Tartor nosi bič, kojim hvata ljude kad se približe vodi i odvlači ih na dno, gde ima stakleni hram.

Stari Vlasi su se zbog njega plašili ogledanja u potoku i zadržavanja na obali. Sigurni od Tartora su samo oni koji su rođeni u subotu, jer se veruje da je to dan kada se Tartor odmara i ljudi ga baš i ne zanimaju. Kao i Muma Paduri, i Tartor može da menja obličje. Nekad se ukazuje i kao dete koje plače, pa usamljene prolaznike mami da ga prate do prve vode i tu ih davi. Zovu ga još i Drak, što na vlaškom znači „đavo“.

Muma Paduri vlada zemljom, Tartor vodom, a vatrom gospodari Zmeu ili Zmaj. On je pola životinja a pola čovek, koji, dok leti, oko sebe baca varnice; boravi u planinama i šupljim bukvama. Zmeu je nastao od ribe ili zmije stare četrdeset godina, koju do tada nije videlo ljudsko oko. I kao demon zadržava pol životinje od koje je postao. Noću obilazi sela i među mladima traži partnera. Kad ga nađe, ulazi u kuću i tu se pretvara u mladića ili devojku velike lepote. Sa odabranim ljudskim bićem suprotnog pola provodi strasnu ljubavnu noć, a pred zoru opet postaje zmijolika ptica i kroz dimnjak ili prozor nestaje u mraku, dok oko njega na sve strane lete varnice. Osobe koje imaju odnos sa Zmeuom iznurene su i blede, jer svu snagu troše u ljubavnim zagrljajima. Ljubavni čin sa zmajem ne može da se poredi po lepoti sa običnim ljubavnim odnosom. Šumirol ili Tetke, kako ih nazivaju na srpskom, tri su demona u liku starica u crnini. One napadaju čoveka tokom čitavog njegovog veka, šaljući mu bolesti.

Vlve ili Vile su vitke i visoke ženske prilike, obučene u duge bele ili zelene haljine; okićene su vencima cveća. Javljaju se u grupama, a njihova igra i pesma omađijaju posmatrača. Žive u pećinama i prijateljski su raspoložene prema ljudima, koji im ispred staništa ostavljaju belege da skinu čini i izleče leče bole.

Ovaj običaj ostavljanja obrednih predmeta ispred pećina u istočnoj Srbiji održao se i danas.

Magijska mesta

Nesreća vreba na raskrsnici

Svaka natprirodna sila ponaosob ima posebno mesto odakle se može dozvati, a vračare se tamo upućuju noću, same i ćutke, i nikako se ne okreću za sobom

Obredi i rituali vlaške magije treba, pre svega, da pomognu ljudima u bolesti i nevolji, ali mnoge vračare zloupotrebljavaju svoju moć radeći o glavi članovima svoje porodice, pa čak i svojoj deci! Magija koja pomaže je bela magija. To je ona koja pomaže čoveku da ozdravi, da stekne ljubav, da mu u poslu krene, za razliku od crne, koja mu nanosi zlo. Ima i takvih vračara, zna se koje su, ali se njihovo ime izgovara u pola glasa. Jer one „rade“ uz pomoć sila tame, dok belima pomažu Bogorodica i svetitelji. Borba između dobrog i zla, koja traje od stvaranja sveta, u istočnoj Srbiji se kroz bele i crne vračare vodi nesmanjenom jačinom.

Vlaške vračare svoje obrede obavljaju na mestima gde se okupljaju njihovi saveznici, vile i duhovi. Obično su to mesta gde se ranije dogodila nasilna smrt, ili stoletna stabla bez krošnje, napuštena groblja, raskrsnice, piše u knjizi „Tajne vlaške magije“ Jasna Jojić, kojoj dugujemo većinu saznanja prenetih u ovom tekstu. Vlaške vračare tamo se upućuju noću, same i ćutke, i nikako se ne okreću za sobom.

I u samim domovima postoje mesta pogodna za vračanje. To su pragovi i prostor iza vrata, jer se veruje da tu prebivaju duše predaka, koje se često prizivaju u nesreći, i stepeništa, koje predstavlja simbol uspeha. Vradžbine počinju od najnižeg stepenika i završavaju se na pragu doma.

Složeniji obredi, u kojima vračare prizivaju čitave armije duhova i sama božanstva, i čak Sunce, Mesec i zvezde, međutim, zahtevaju posebna mesta. Zvezda Danica, na primer, može se prizvati samo posle ponoći ako vračara stoji ispod krošnje šljive; Draku, odnosno đavlu, vračara se obraća s praga vodenice, a obredno dozivanje drugih demona radi se na raskršćima. Mesta gde se ukrštaju putevi su mesta gde se nešto koncentriše i zatim grana, a u verovanju ljudi imaju posebno mesto. Vlasi, tako, imaju običaj da se pogrebna povorka od pokojnikove kuće do groblja zaustavlja na svakoj raskrsnici. Ovim se odaje počast precima, ali i pokojniku otežava da nađe put do kuće ako se povampiri. Bolesti kao što su osip kože, glavobolja, ali i druge nesreće koje čoveka snađu bez vidljivog povoda, najlakše se leče ovako: tri večeri zaredom treba obolelo mesto protrljati zlatnim predmetom ili novčanicom, a zatim taj nakit ili novac ostaviti na raskrsnici da ga neoprezni ili pohlepni čovek uzme, i s njim i bolest ili tegobu.

Vlasi u ovome ne vide ništa nepošteno, niti ih grize savest, jer smatraju da su svoj lek tim zlatom ili novcem platili. Na raskrsnicu će izaći i vračara kad mora da prizove demone. Pošto tada niko ne sme da joj prekine obred, one slučajne prolaznike izbegavaju tako što biraju gluvo doba noći, a da bi bile sigurne da niko neće naići, na raskrsnicu izlaze u vreme jakog vetra, mraza ili nepogode. Pre nego što stupe u centar raskrsnice, one se svlače gole, a onda raspletene kose i podignutih ruku šapatom izgovaraju obredne reči i imena demona i mračnih sila koje pozivaju da bi im ovi odagnali tuđe čini ili prenele one koje vračara šalje na nekog drugog.

Oduzimanje polne moći

Pakao „vezanog“ muškarca

Vlasi muškarci uvereni su da njihove žene ili ljubavnice, po savetu vračara, ili same vračare mogu da upravljaju njihovom polnom moći. Bilo da je posledica magije ili samo autosugestije, ali u Timočkoj Krajini česti su slučajevi da muškarci budu sposobni za ljubavni čin samo s jednom ženom, a da u pokušaju da imaju seks s nekom drugom - ispoljavaju potpunu impotenciju.

Za njih se kaže da su vezani, a da ih odveže, može samo vračara.

Muškarca vezuje žena da bi ga imala za sebe, ali i ljubavnica, i tada je nefunkcionalan u braku. Mnogo ređi su slučajevi da muškarac magijom pokušava da veže za sebe osobu ženskog pola.

Među Vlasima postoji izreka: Crven končić i kapljice krvi najjači su okovi za muškarca! Ovi rekviziti, naime, najčešće se koriste u oduzimanju polne moći muškarca.

Vezivanje, na primer, može da se obavi tako što žena svog usnulog ljubavnika pogleda kroz prsten umočen u menstrualnu krv. Muškarac posle toga oseća stalnu potrebu za njom, a prepone mu stalno trnu od žudnje. Ove se čini skidaju relativno lako - vračara mu na kućnom pragu veže noge konopcem, pa ih, uz bajanje, naglim pokretom razveže.

Žena muškarca može vezati i na daljinu, i pre nego što je imala odnos s njim. Pri susretu se zagleda u njega i dok izgovara magijske reči, na crnom koncu veže deset čvorova. Pored konca i krvi, u vezivanju se često koriste i igla, razne trave, pepeo, balega, ali su među rekvizitima za izazivanje impotencije najdelotvorniji predmeti uzeti s pokojnika. To su maramica kojom je brisana pljuvačka umrlog od trenutka smrti do pogreba, prsten s njegove ruke i igla i konac iz njegovog odela. Vračara iskoristi gužvu oko odra umirućeg i zabode iglu sa udenutim koncem u njegovu odeću. Izvadi je kad čovek umre i zatim koristi za obrede. Između ostalog, tu iglu daje ženi koja želi da veže muškarca, da ga u trenutku orgazma ubode u zadnjicu. Ovi su rekviziti cenjeni jer se do njih teško dolazi, pošto rodbina umirućeg dobro pazi da ne dođu u ruke vračare i tako budu upotrebljeni za zlo.

Odvezivanje se, uz magijske reči, najčešće obavlja nožem („da iseče vezu“), tamjanom („da otera zle demone“) i belim lukom („da spreči nove čini“). Ali da bi obred odvezivanja uspeo, vračara treba da zna ko je i kako izvršio vezivanje. Neke do tih podataka pokušavaju da dođu gašenjem ugljevlja, a neke se mole Bogorodici. Jedna vračara ispričala je: „Onaj ko mi se obrati za pomoć treba da donese sliku, kao i malo prašine s kućnog praga da bih otkrila o kakvoj je magiji reč. Nakon toga, tačno u ponoć, započinjem skidanje vradžbine, koje traje do jutra. Nekad bude dovoljna jedna noć, a u nekim slučajevima potrebno je i nekoliko meseci. Radim u crkvi ili na obali potoka...“

Problemi nastaju kad vezani muškarac od žene koju sumnjiči za impotenciju nastoji da sazna na koji ga je način vezala.

Najčešće pritom pribegava nasilju, a nisu retki ni slučajevi ubistva.

Zanimljivo je da ubice ostaju impotentne i nakon toga.