PRVOMAJSKA PARADA: Ulicama su u čast praznika rada marširali vojnici, radnici, zanatlije, sportisti...

Do 1957. godine u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu, priređivane su parade u čast Prvog maja.

Nastup vojske

Nije sve bilo u nastupu vojske. Vojska je valjda navikla da maršira, da defiluje onim teškim, počasnim, takozvanim strojevim korakom, što jače gazeći po asfaltu, tako da posle zabole kukovi (...)

„Posle svih rodova vojske na našim prvomajskim paradama nastupao bi narod. ‚Radnici, seljaci i poštena inteligencija’ - kako se tada govorilo - prodefilovali bi pred ‚svojim rukovodstvom’, koje im je mahalo sa tribina.

Da bi Prvog maja, na Praznik rada, sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru i požuri da zauzme svoje mesto u sporednim ulicama Bulevara. Onda bi se satima čekalo. Kuriri bi jurili gore-dole, proveravali situaciju i javljali ko je gde gotov ili još nije, da li je sve u redu, je li sve dovoljno sređeno, umiveno, dostojanstveno i spremno za pokret. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja. To bi danas sa mobilnim telefonima bilo mnogo lakše.

Na čelu parade marširali su zastavnici. Posle njih se koračalo sa ogromnim portretima partijskih i državnih rukovodilaca, državnim grbom, petokrakom i srpom i čekićem velikim po nekoliko metara, i sa bezbroj parola koje su slavile pobedu proletarijata. Zatim su se predstavljale firme, opštine, razna zanimanja. Prolazili su traktori koji su vukli poljoprivredne mašine. Na kamionima su pekari pekli hleb, dimničari se pravili da čiste dimnjake, frizeri su frizirali i brijali, rudari bajagi kopali rudu, balerine su igrale - svi u svojim radnim uniformama.

Neki kamioni su predstavljali prave male bašte sa živim cvećem, na drugima su bile montirane šine kao simbol omladinskih radnih akcija, čitavi mali brodovi, ali i avioni - nadletanja su došla u modu nešto kasnije. Sećam se jednog kamiona sa ogromnim maketama knjiga i natpisom ‚Knjige u narod’. Svako preduzeće, svaka škola, svaki deo grada hteli su da se pokažu u što boljem svetlu, izmišljali su originalne nošnje, kostime i maske, pravile su se prave scenografije i koreografije na vozilima.

Gimnastičari

Marširali bi gimnastičari i drugi sportisti, procupkali folklorci, biciklisti. To je bilo pravo takmičenje ko će da izmisli nešto lepše, duhovitije, atraktivnije.

Na tribini ispred Skupštine stajali bi nasmejani drug Tito i državno rukovodstvo, ali bilo je publike duž cele trase, ljudi su bili na prozorima, a na trotoare su radoznalci izlazili rano da bi posedali na hoklice i sanduke koje bi doneli, jer televizije u vreme tih prvih parada još nije bilo, ali bilo je mnogo iskrenog veselja.

Krajem šezdesetih godina, u sklopu priprema za obeležavanje dvadesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom 9. maja 1970. godine, odlučeno je da se vojna parada izdvoji iz prvomajske povorke, a njeno održavanje pomeri na Dan pobede 9. maj.”

KAKO JE IZGLEDAO ŽIVOT RADNIKA U SFRJ

SOCIJALISTIČKA BAJKA U ŽELEZARI SISAK

U svom izvornom obliku, Prvi maj je dan radničkih prava. Pa da vidimo kakva su bila u Jugoslaviji, kako su radnici živeli u socijalizmu... Ilustrativan je članak Barbare Matejčić o Železari Sisak.

Mašine su tutnjale, sirene se oglašavale, materijal se razvozio između hala, a kad bi se uključila elektromagnetska peć, tlo bi podrhtavalo... opisuje ona atmosferu u železari koja je bila treća po veličini u SFRJ, iza Zenice u BiH i slovenačkih Jesenica. Četrnaest hiljada ljudi radilo je u tri smene, bez predaha. Televizijski reporteri imali su običaj da se u novogodišnji program uključuju pozirajući ispred velikih užarenih peći i da intervjuišu oznojene radnike, koji su slali čestitke narodima i narodnostima ispred crno-belih ekrana.

Železara

Železara je omogućavala svojim radnicima da žive u blagostanju kakvo radničkoj klasi danas može biti samo deo sećanja ili snova, piše Barbara Matejčić.

Posle Drugog svetskog rata dosta radnika, mahom došljaka iz Bosne, živelo je s porodicama u barakama, a čitavo naselje imalo je samo jednu bakalnicu. Prioritet je bio da se dovrši izgradnja Železare, a tek onda da se podiže standard radnika. Izgradnja stanova intenzivirana je šezdesetih godina, kad se gradilo i po stotinu stanova godišnje. Bilo ih je za samce, ali i dvosobnih i trosobnih, a podizane su i porodične kuće sa dva stana u kojima su živeli stručni kadrovi, i ta se ulica zvala Inženjersko naselje. Tako je nedaleko od fabričkih postrojenja nikao ceo jedan grad - radničko naselje Caprag.

U Capragu su otvoreni robna kuća, obdanište, škola, pošta, biblioteka, dom zdravlja, sportski tereni i sve drugo što je radnicima bilo potrebno. „Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari”, kaže Barbara Matejčić. Imali su dobre stanove, pristojne plate, hranili su se u fabričkom restoranu... Nisu razmišljali o podmirivanju osnovnih potreba, nego o tome da li da kupe novi nameštaj ili automobil. Mnogi su sazidali vikendice na moru. A oni koji nisu imali vikendice letovali su u nekom od Železarinih odmarališta...

Iz svojih toplih stanova, koje je grejala toplana u sklopu Železare pa su im računi bili niski, odlazili su na neke od brojnih sportskih terena u naselju, između ostalih i fudbalski stadion sa atletskom stazom. Pored stadiona nalazio se restoran na čijoj su terasi nastupali Lepa Brena, Miroslav Ilić i mnoge druge jugoslovenske zvezde... U blizini je bio i olimpijski bazen, prvi takav u Sisku. Sagradili su ga, kao i većinu objekata za rekreaciju, sami radnici u slobodno vreme. Velika pažnja poklanjana je „aktivnom korišćenju radne pauze u krugu preduzeća”, pa je u krugu Železare bilo čak 18 igrališta za odbojku, tri za rukomet, dva boćališta, 11 streljana i 20 kuglana.

Sportski tereni

„Možete zamisliti da se danas radnici za vrijeme pauze, ako je uopće imaju, razbježe po sportskim terenima koje su im izgradili poslodavci?”, pita se Barbara Matejčić.

Posle više od šest decenija rada, peći u sisačkoj Železari su ugašene. Poslednjih dvesta radnika dobilo je otkaz u decembru 2011. godine, kad je novi vlasnik, jedna američka kompanija, zatvorio pogone. Kroz opusteli Caprag sada prolaze sakupljači sekundarnih sirovina i u kolica iz nekadašnje robne kuće trpaju gvožđe...

Momčilo Petrović