PORAZ SUPERSILE: Mudžahedini srušili mit o nepobedivoj sovjetskoj armiji

Imperije izranjaju iz krvi prolivene u velikim ratovima. Ali ratovi, posebno oni u koje se upuštaju bez potrebe i precenjujući svoju moć, drmaju temelje tih istih imperija i uništavaju ih.

Naravno, nije taj rat bio jedini razlog kolapsa supersile poput SSSR, bilo je tu još mnogo problema - stalna ekonomska kriza, nefunkcionalna sovjetska birokratija, neprestano laganje stanovništva, nuklearna katastrofa u Černobilju... ali intervencija u Avganistanu uradila je ono što nijedan drugi razlog nije: srušila je mit o nepobedivoj sovjetskoj armiji.

Kada su različiti narodi u SSSR shvatili da je vojnike sa petokrakom na čelu porazila ne neka moćna vojska, već „duhovi”, kako su nazivani pobunjeni mudžahedini, etnički sukobi unutar zemlje su krenuli da ključaju. Došlo je do krvavih demonstracija u Almati u Kazahstanu 1986, sukoba Azera i Jermena u Nagorno-Karabahu 1988, masakra u Ferganskoj dolini 1989...

- Mnogi smatraju rat u Avganistanu manjim sukobom sa ograničenim uticajem na osnovne institucije sovjetskog sistema. Međutim, ovaj rat je jedan od ključnih uzroka, uz sistemske i liderske faktore, za dezintegrisanje SSSR. Stalni neuspesi u ovom ratu promenili su percepciju efikasnosti korišćenja sile protiv određenih neruskih nacija unutar Saveza, uništili moral i legitimitet vojske, uzdrmali jedinstvo države i ubrzali glasnost i perestrojku. Ovi neuspesi demonstrirali su da sovjetska armija nije nepobediva i ohrabrili neruske republike da zatraže nezavisnost bez mnogo straha od vojnog odgovora - naveli su Rafael Ruveni, profesor Univerziteta u Indijana, i Asim Prakaš, profesor Univerziteta u Vašingtonu, u svom radu „Avganistanski rat i raspad Sovjetskog Saveza” iz 1999.

Vreme uspona

U trenutku kada je Kremlj odlučio da se upusti u avganistansku avanturu, činilo se da Sovjetski Savez nikad nije bio jači. To je bila decenija kada je prvi put uspostavljen paritet u vojnoj moći sa najvećim rivalom - Sjedinjenim Američkim Državama. Osim toga, prethodne sovjetske vojne intervencije u inostranstvu bile su veoma uspešne - od onih u Evropi (Mađarskoj i Čehoslovačkoj) do onih u udaljenim delovima sveta, poput Mozambika, Koreje, Konga, Angoli, Indoneziji... Najvažnija je svakako bila podrška Moskve Severnom Vijetnamu i nanošenje najvećeg i najsramnijeg poraza Americi.

U Avganistanu je 27. aprila 1978. došlo do Saur revolucije, u kojoj je pogubljen dotadašnji lider Muhamed Daud, a Nur Muhamed Taraki, generalni sekretar marksističke Narodne demokratske partije (NDPA), postao je lider novouspostavljene Demokratske Republike Avganistan. Sprovođenje komunističkih reformi nije baš dobro prihvatila većina stanovništva, pa je došlo do pobune i građanskog rata. U septembru 1979. Taraki je ubijen, a njegov zamenik Hafizula Amin je preuzeo vlast.

Leonid Brežnjev, lider SSSR, odbio je 18 poziva avganistanskih vlasti za vojnu pomoć, a onda je poslao prve trupe u Kabul 27. decembra 1979, kad je Specnaz u operaciji „Oluja 333” upao u palatu i likvidirao Amina, jer se verovalo da će preći na američku stranu. Na vlast je postavljen Babrak Karmal, a sovjetska vojska je prešla granicu.

Humanitarci

- Iako su lideri u Kremlju inicijalno smatrali rat u Avganistanu malom vojnom intervencijom, on je prerastao u sukob koji je trajao celu deceniju, u kome je učestvovalo skoro milion sovjetskih vojnika, a poginulo je i ranjeno desetine hiljada njih. Ranih osamdesetih zvanični mediji u SSSR držali su se priče da je avganistanska vlada tražila humanitarnu pomoć. Uprkos tome, kako je rat eskalirao, a pre nego što je Mihail Gorbačov postao lider zemlje, priče o poginulim vojnicima i vojnim invalidima počele su da se pojavljuju uprkos cenzuri - pišu Ruveni i Prakaš.

Napad na suverenu zemlju uplašio je mnoge u okruženju, ali i dalje. Pakistan je prvi reagovao i na njihov poziv 34 islamske države su osudile intervenciju. Sledila je i rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, kojom se kritikuje intervencija, pa i sankcije SAD i saveznika.

- Zabrinuti zbog sovjetske ekspanzije, Pakistan, Iran, Kina i posebno Amerika počeli su da šalju novac i oružje mudžahedinima. Većina te pomoći išla je preko Pakistana, koji ju je prosleđivao različitim frakcijama pobunjenika, od koji su im četiri bile miljenici. To je dovelo do toga da su religijski lideri tih frakcija stekli neverovatnu političku moć i potkopali uticaj plemenskih i seoskih vođa. Te frakcije su podigle rat na viši nivo. Otpor sovjetskim vojnicima ipak nije bio jedinstven. Nije postojalo centralizovano vođstvo, kao ni lanac komande, a neke grupe su umele da zarate i međusobno. Glavno oružje mudžahedina bile su automatske puške AK-47, mitraljez PK i ručni bacač raketa RPG-7. Kasnije su stigli i gerilski topovi i „stingeri”, ali i protivtenkovske mine, koje su uništile 1.191 bojno vozilo i ubile 1.995 vojnika - piše analitičar K. Dž. Dik u studiji „Taktika mudžahedina u avganistanskom ratu”.

Taktika

Gerilska taktika bila je veoma uspešna u borbi protiv sovjetske armije, jer je ova decenijama uvežbavana za konvencionalni rat u Evropi i Americi, ali ne i za borbe u surovim bespućima Avganistana. Koliko su napadi mudžahedina na njih bili nepredvidivi i neočekivani, možda najbolje pokazuje to što su ih vojnici prozvali „duhovima”. Od trenutka kada su im Amerikanci poslali dovoljno protivavionskog oružja, sovjetska vojska nije imala ni prednost prikupljanja informacija i napada iz vazduha, a neprijatelji su im bili svi - od dece do staraca, na koje u početku nisu ni sumnjali.

Sve to je dovelo do odluke da se polako SSSR izvuče iz ovog rata, u kome su poginula čak 14.453 sovjetska vojnika. Vlade Pakistana i Avganistana 1988. potpisale su Ženevski sporazum, za koji su SAD i Sovjetski Savez bili garanti, što je bio dobar izgovor za povlačenje, koje je počelo 15. maja 1988, pre 34 godine, a trajalo do 15. februara 1989.

Uprkos tome što su sovjetske vlasti napustile Avganistan, to ovoj zemlji nije donelo mir - usledio je brutalan građanski rat, iz kog su kao pobednici izašli talibani. Pobeda islamskih ekstremista samo je dovela do novih sukoba, a najveći je bio onaj koji je pokrenula Amerika 2001. Uprkos modernom oružju, podršci saveznika, utrošenim bilionima dolara, ni američka vojska nije imala ništa bolji rezultat, a njihovo povlačenje pred talibanima, naoružanim „kalašnjikovima” i protivtenkovskim granatama i sa papučama na nogama, imalo je mnogo paralela sa sovjetskim tri decenije ranije.

Andrija Ivanović