EKSKLUZIVNO! LJILJANA PEKIĆ PIŠE ZA KURIR: Život s Pekićem nikad nije bio dosadan, Borislav je bio gromada, radoznao kao dete...

Nikako ne mogu da shvatim da je prošlo 30 godina otkako nas je napustio moj suprug Bora Pekić. Kada se kaže 30 godina, to izgleda kao čitava večnost, a de fakto to je bilo juče. Uostalom, to dokazuje koliko je naše poimanje vremena relativan pojam. Međutim, šta tek reći ako se to poredi sa 62 godine njegovog života. Taj broj godina u kojima se stalno nešto događalo, naročito u njegovom životu, specijalno ako pogledamo ceo njegov književni opus, to je više nego što neki ljudi stvore i dožive u duplom broju godina.

Mogao je da se bavi psihologijom ili filozofijom, ali je uvideo da ga to ne bi ispunjavalo, da mu to ne bi bilo dovoljno. Pokušao je s tim na početku života, ali mu je svaka oblast bila tesna. Hteo je nešto univerzalno, nešto što ga ne bi sputavalo, i tu je literatura bila najpogodnija, gde mašta nema granice. Nešto što bi obuhvatalo sve to i više od toga. Literatura je bila za njega jedan od mogućih načina saznavanja sveta. On kaže: "Učio sam se na Fransu i Manu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Haksliju i Orvelu, Krleži i Domanoviću. Učili su me Platon i Kant, Niče, Špengler i Berđajev."

Učio se na tuđim saznanjima. Učili su ga preci, roditelji, prijatelji i neprijatelji. Poštovanje i učenje od predaka postaje razumljivo ako si ubeđen da su stalno pored tebe, da na tvoj život imaju uticaj jednako kao što su ga imali dok su bili živi. Osećanje žive, prisutne, delujuće prošlosti po duhu je - drevno, antičko.

Književna strast

Bio je radoznao kao dete. Kad god je o nečemu novom pisao, želeo je da sazna sve o toj temi. Malo od toga upotrebi, ali se samo tada oseća sigurno. Kao što je sa puno strasti izučavao život u Carigradu u vreme Mehmeda Osvajača za pisanje "Zlatnog runa", tako isto je, recimo, ispitivao šta se sve može očekivati za vreme epidemije koju je opisivao u romanu "Besnilo". Da oseti ponašanje ljudi kada ih pritisnete sa svih strana, koliko njih uspeva da ne izgubi ljudskost kada je budućnost bez nade, koje sve njihove osobine dolaze do izražaja kada si u nepoznatom okruženju, kada njihova savest i narav postaju ogoljene. Bez te književne strasti ne bi se moglo tako verno opisati ni vreme ni ljudi koji se kreću kroz njegove romane, priče ili drame. Zato su njegovi Dnevnici, pored romana i priča, rudnici zlata, a njihovo istraživanje tek predstoji. Na kojoj god stranici da ih otvorite, nalazite poneki biser, neki dragulj. A to ljudi koji ga vole i čitaju, a njih ima sve više i više, osećaju. Osećaju da mogu da mu veruju. Da ne folira.

Velika je sreća da su "Službeni glasnik" i "Laguna" uspeli da malo-pomalo najveći deo njegovih dela štampaju, što će omogućiti mnogim istraživačima da se njime na adekvatan način posvete. Kada cela porodica udruženim snagama radi na njegovoj zaostavštini, mora da uspe da na kraju savlada tu ogromnu količinu materijala.

Zašto živimo, kakvi smo, kuda idemo...

Njegovo prisustvo, hteli mi to ili ne hteli, i dalje se oseća. Čak i više nego ranije. On je gromada. No ne samo da njegov duh još uvek lebdi nad njegovim pisaćim stolom i u knjigama koje se nalaze u policama, one koje je čitao i proučavao, čak i nad stolicom u kojoj je sate i dane provodio sedeći za pisaćom mašinom, tražeći najpogodniji način da iskaže ono što je hteo da saopšti. Jer nije on pisao o izmišljenim ljudima i situacijama da bi nas samo zabavio, on je pokušavao uvek da kroz te slike dočara svoju filozofiju i da nama, a možda i samom sebi, razjasni čemu služi naše postojanje, šta mi predstavljamo u ovom svetu, zašto živimo, šta nam je svrha? Gde sve to vodi? Kakvi smo mi? Kuda idemo? On kaže: "Pisanje je i način razmišljanja o svetu." Međutim, razmišljanje pretpostavlja ne samo inspiraciju nego i provokaciju. Nisu svi u stanju da o stvarnosti razmišljaju bez ikakve pomoći, da saznaju i upoznaju svet bez pomoći posrednika. Potrebno je često da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji od nas. Ne treba na silu težiti za nekom originalnošću kao bitnom osobinom svog dela. Ne treba prezreti ljudsko iskustvo, već ga treba koristiti.

Ličnosti njegovih romana su do te mere žive, tako su precizno i verno opisane da ih osećamo kao ljude iz svoje okoline, bez obzira na to da li ih volimo ili im se smejemo. Mi s njima možemo da polemišemo kao da su neko iz našeg okruženja, da su ljudi od krvi i mesa.

Živo ga je interesovao, pored ljudske prirode, i životinjski svet i naš odnos prema tome, i to u vreme kada se o tome retko i malo razmišljalo. Koliko su strašni ti eksperimenti koji se vrše na životinjama radi pronalaska nekog novog leka, jer je nama ljudima sve dopušteno. Da li ikada razmišljamo kakav zločin, kakav bol mi ljudi nanosimo tim nedužnim stvorenjima, tim našim precima, jer smo mi sada "gospodari sveta" i možemo sve. Kako bi bilo kada bismo mi postali nečija zamorčad.

Mnogo je razmišljao i o životnoj sredini. Veli da smo došli do toga da i najobičniji tehnički pronalazak potencijalno predstavlja veliku opasnost za budućnost naše planete. A da ne govorimo o pronalasku plastike, koju sada nismo u stanju da uništimo. Koliko savremeno sve to izgleda, kao da je juče napisano.

Pitanje morala

Jedna od najbitniji ideja kojima se bavio je pitanje morala. Smatrao je da se o moralu uvek i pod svim okolnostima može i mora govoriti. On govori o moralu u njegovom najširem smislu, kao sumi svih uticaja našeg života na tuđe. Kaže da moral ne postoji za sebe i zbog sebe, da on živi jedino u odnosu na druge, svih uticaja našeg života na tuđe.

Razmišljao je o tome kako je spiritualna alternativa života postojala u našoj dalekoj prošlosti, ali smo mi krenuli lakšim, materijalističkim pravcem, zapostavljajući našu duhovnu ideju koja je bila mnogo starija. Dvomisao je postala sadržina naše istorije. Naša civilizacija je paradoksalna, jer je o promašenosti izbora bila svesna, pa zaboravila da je takva alternativa ikada postojala, a potom zaboravila i to zaboravljanje, a to smo postigli sistemom dvomisli. Naša duhovna kultura je elaboriran sistem dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zaklinjemo i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.

Pekić obrazlaže do koje je mere pisac šizofrenik koji od tog stava i takvog pristupa živi jer to obrađuje u svojim delima. Pisac u svojim knjigama mora da zastupa sasvim suprotne stavove, pa i one koje ne voli, i da se u njih uživljava, jer inače ne bi mogao verodostojno da opiše istovremeno i dželata i žrtvu. Samim tim je pisac na razumevanje osuđen i zato onaj ko svakoga razume de fakto ne razume nikoga. Zato treba verovati knjigama, a ne njihovim piscima.

Pisac ideja o stvarnosti

Sebe je smatrao piscem ideja o stvarnosti, a ne piscem stvarnosti. Da u stvari nikada ne opisuje život nego o njemu samo u slikama razmišlja. I iz tih slika se sastoje njegovi romani i drame, a smeh koji je deo njegovih dela prikazuje istovremeno i razumevanje i odbacivanje.

Zbog svega ovoga treba Pekića čitati i stalno iščitavati, jer uvek nađemo poneki zlatni grumenčić koji smo propustili da zapazimo pri ranijem čitanju.

Autorka teksta je Ljiljana Pekić, udovica književnika Borislava Pekića