OBRENOVIĆI: Tokom njihove vladavine Srbija je stekla nezavisnost i postala kraljevina

Septembar je bio mesec u znaku srpske vladarske porodice Obrenovića. Najpre je obeleženo 200 godina od rođenja Mihaila Obrenovića u Kragujevcu. Potom je film „Što se bore misli moje” izabran za srpskog predstavnika u trci za Oskara. Reč je o istorijskom i političkom trileru koji govori o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, kao i događajima koji su mu neposredno prethodili.

MILOŠ OBRENOVIĆ

Oslobodio je Srbiju od Turaka, prvi je vladar moderne Srbije

Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka protiv Turaka, vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Rođen je u braku Višnje Gojković i njenog drugog muža Teodora Mihailovića u selu Gornja Dobrinja kod Požege. U mladosti je bio sluga jednog bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović.

Zbog pokazane hrabrosti u Prvom srpskom ustanku, Karađorđe ga je nagradio upravljanjem Užičkom nahijom. A kad je ustanak propao, Miloš Obrenović bio je jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Nastojeći da ga pridobiju za sebe, Turci su mu dali zvanje oborkneza Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Miloš je, međutim, 1815. godine stao na čelo Drugog srpskog ustanka. Posle vojničkih uspeha do izražaja su došle i Miloševe pregovaračke sposobnosti.

Upornom i lukavom diplomatijom, neretko i uz podmićivanje turskih velikodostojnika, izdejstvovao je od sultana priznanje osnovnih elemenata državnosti za Srbiju, a docnije i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Kneza Miloša srpski istoričari smatraju najvećim vladarom obnovljene Srbije. Ali naličje njegove vladavine tamno je.

Vuk Karadžić, žestoki Milošev kritičar, zabeležio je da je Miloš Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, pa 1815. godine nije imao ni 200 dukata da otkupi svoju slobodu od Turaka, već je morao da ih pozajmi. A kada je kao knez 1839. napuštao Srbiju, u gotovom novcu imao je pola miliona zlatnih dukata, od čega je 20 godina lagodno živeo u izgnanstvu u Evropi!

Važio je za jednog od najbogatijih ljudi na Balkanu, a kod njega su se zaduživali „svi viđeniji Turci u Srbiji, paše susednih pašaluka i baron Sigental, komandir Varadinske generalne komande austrougarske vojske. Radilo se zapravo o „političkim zajmovima”, na koje je knez Miloš, poput zelenaša, ubirao veliki interes u protivuslugama politički moćnih ljudi”.

Bogatstvo je stekao zahvaljujući svom položaju koji mu je omogućio da uzme u zakup carske poreze i carinu i uvede trgovačke monopole, ali i jednostavnom pljačkom naroda. Seljaci su bili dužni da mu o svakom većem prazniku daju „priloge”. Po povratku iz Carigrada, Miloš je razaslao obaveštenje da su kmetovi i činovnici dužni da mu čestitaju uspešno obavljen diplomatski posao i da mu odnesu poklone. Svaki kmet bio je dužan da daruje ovna, a činovnik vola.

Miloš je Srbijom vladao kao istočnjački paša. Brutalno je suzbijao svaku opoziciju, hapsio je i ubijao političke protivnike i u krvi gušio narodne bune koje su izbijale zbog prisilnog rada.

Pesnik Sima Milutinović Sarajlija ostavio je sledeće svedočanstvo:

„Miloš niti zna, što je od Boga greota, ni što je od ljudi sramota, jer je u istoga Miloša sve ravno bilo, kletva i zakletva, laž i bruka, kako god istina i pravda, i što god mu je kada i gde od svega toga trebalo, slobodno je i bezsovjestno to sve on upotrebljavao, ili to sve i gazio kad hteo.”

Ali, istine radi, navedimo i reči Đure Daničića:

„Knez Miloš nije mogao biti drukčiji, i u okolnostima u kojima je stvarao Srbiju i upravljao njom potrebno je bilo s njegove strane samovoljstvo; drukčiji čovjek ili ne bi mogao ni doći na njegovo mjesto, ili ako bi došao, ne bi ništa svršio...”

Umro je 1860. godine i počiva u beogradskoj Sabornoj crkvi.

MIHAILO OBRENOVIĆ

Hteo je Srbiju da poveže sa Evropom

Treći knez iz dinastije Obrenović rođen je 16. septembra 1823. u Kragujevcu. Školu je završio u Požarevcu, a onda sa majkom živeo u Beču. Na prestolu je bio dva puta: od 1839. do 1842. godine i od 1960. do smrti.

Mihailo Obrenović vladao je apsolutistički. Narodna skupština u njegovo vreme postala je samo savetodavni organ, a poslanici su mogli da budu kažnjeni za istupanje u skupštini. Ministri su odgovarali samo knezu. Ukinuo je slobodu štampe.

Ustanovio je narodnu vojsku, snabdeo ju je modernim naoružanjem i tako Srbiju učinio najjačom vojnom silom na Balkanu. Cilj mu je bilo konačno oslobođenje Srbije od Turaka. Iskoristio je tursko bombardovanje Beograda 1862. posle događaja na Čukur-česmi, pa ih je 1867. prisilio da uklone svoje garnizone iz Beograda i drugih srpskih gradova. Računajući na rat s Turcima, sklapao je saveze i sporazume s balkanskim državama - Crnom Gorom, Grčkom, Bugarskom i Rumunijom.

Kada je već okončao pripreme za ovaj rat, na njega je izvršen atentat u Košutnjaku.

U svojoj knjizi „Vlada Aleksandra Obrenovića” Slobodan Jovanović, istoričar, političar i pravnik, godine 1931. beleži: „U našoj istoriji 19. veka pad naših vladalaca, kao po nekoj fatalnosti, dešava se u vreme njihovih rđavih odnosa sa Rusijom... Mihailo nije oboren, nego ubijen, ali na nekoliko meseca pred svoju pogibiju i on je bio pokvario odnos s Rusijom, i to je bez sumnje moglo dati kuraži njegovim protivnicima.”

Kasno po podne 29. maja 1868. godine, u pratnji ordonansa Svetozara Garašina i poslužitelja, srpski knez izvezao se u kočijama u Košutnjak sa Katarinom Konstantinović, u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom, i bakom Tomanijom Obrenović, koja je knezu bila strina.

Na jednoj od staza ovog kneževskog parka sačekali su ih atentatori: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok je Đorđe kao trgovac bankrotirao. Njihov brat Ljubomir bio je uhapšen zbog falsifikovanja, a knez Mihailo odbio je da ga pomiluje, čime je navukao mržnju Radovanovića na sebe. Lazar Marić je bio predsednik okružnog suda u Požarevcu dok nije ubio svoju ženu, a Stanoje Rogić trgovac.

Braću Radovanović Sl. Jovanović naziva „izopačenom porodicom”. Četvrti od njih, Pavle, advokat i kandidat za narodnog poslanika, bio je mozak zavereničke grupe. Nakon hapšenja kod njega je nađen spisak privremene vlade koja će preuzeti vlast. Kao jednog od tri namesnika mladom Petru Karađorđeviću označio je sebe...

Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović.

Obaveštene o ubistvu kneza vlasti su preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo.

Petnaestorica zaverenika osuđena su na smrt. Na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja na zaveru. Oslobođen je krivice. Neki tvrde da je Karađorđev sin potkupio sudije.

MILAN OBRENOVIĆ

Ušao u rat s Turskom

Milan je unuk Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša. O njemu se od šeste godine, pošto mu je umro otac, brinuo rođak, srpski knez Mihailo.

Posle ubistva kneza Mihaila (1868), za njegovog naslednika je proglašen četrnaestogodišnji Milan, a vladalo je namesništvo.

Ušao je u rat sa Turskom (1876), koji je završen porazom Srbije. Uz pomoć Rusije, Srbija je u ponovnom ratu (1877-78) sa Turcima pobedila, posle čega je na Berlinskom kongresu dobila nezavisnost i nove teritorije na jugu.

Sklopio je tajni sporazum sa Austrougarskom 1881. godine i Srbiju tesno politički vezao za ovu silu, a zauzvrat je Beč podržao Milanovo krunisanje za kralja. Bio je prvi novovekovni kralj Srba.

Njegov brak sa kraljicom Natalijom nije bio srećan. Delile su ih političke i ljudske razlike. Milan je tražio oslonac u Austrougarskoj monarhiji, dok je Natalija, verujući da samo tako može da osigura vladavinu sinu, bila naklonjena Rusiji. Kao osoba, bila je ćutljiva, sujetna i hladna, a Milan nestalan i kockar, zaljubljive prirode, što ga je vodilo u brojne ljubavne pustolovine.

Razmirice u vladarskoj porodici bile su skrivane od javnosti sve do srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Tada već kralj (Srbija je proglašena za kraljevinu 1882), Milan je u ovaj sukob ušao nepripremljen, pa je srpska vojska pretrpela znatne gubitke. Osećajući i lični poraz, on je hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se Natalija energično usprotivila u želji da sačuva presto sinu Aleksandru. U takvoj situaciji rođena je ideja da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je ovaj maloletan. Milan je ovo odbio, ali su poslednje veze među njima tada popucale.

Do razvoda je došlo 1888. godine. Pod Milanovim pritiskom, brak je poništen uprkos crkvenim pravilima. Naredne godine kralj je abdicirao i prepustio presto sinu.

Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, vlada Nikole Pašića i ruski dvor dali su 1891. godine Milanu, inače večito prezaduženom zbog žena i kocke, tri miliona dinara da napusti Srbiju. A da bi mu izbili poslednji argument - želju da spreči Natalijin uticaj na sina - rešeno je da i nju zamole da ode. Natalija je odbila. Već dva dana kasnije, 6. maja po starom kalendaru, vlada je rešila da kraljicu majku protera iz Srbije silom.

Žandarmi su je ugurali u zatvorene kočije, koje su pod pratnjom konjanika krenule ka Savskom pristaništu. Ali, čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, pisao je Pera Todorović u svojim Malim novinama, „gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu kraljicu”. Kod Saborne crkve kolona je kišom kamenica zaustavljena. Žandarmi su se razbežali, a „svet jurnu za kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje, pa povuče dalje sam”. Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.

Natalija se sa prozora stana zahvalila svojim pristalicama, a vlast je na ulice izvela vojsku. Gomila je na raskrsnici kod Londona počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, za razliku od žandarmerije, vojska je zapucala. U pet po podne poginuli su dva šegrta i jedan stariji građanin. To su bili prvi nemiri u istoriji Srbije u kojima je vlada naredila da se puca u narod. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće i tako sačekala noć.

Oko četiri izjutra kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz. Ne želeći da bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor.

Natalija se više nije vraćala u Srbiju, Milan jeste, 1897. godine zbog sukoba sa Aleksandrom oko ženidbe Dragom Mašin, a 1900. zauvek je otišao iz Srbije. Naredne godine umro je u Beču od upale pluća. Sahranjen je u Krušedolu.

ALEKSANDAR OBRENOVIĆ

Kobna ljubav s Dragom Mašin

Poslednji vladar iz dinastije Obrenovića, kralj Aleksandar, rođen je 2. avgusta 1876. godine u Beogradu. Zbog svađe među njegovim roditeljima, kralja Milanom i kraljice Natalije, vaspitavali su ga plaćeni učitelji, a neko vreme boravio je u internatu u Parizu.

Imao je trinaest godina kada mu je otac prepustio presto, a sa sedamnaest je sebe proglasio punoletnim i raspustio namesništvo. Od tada je vladao samostalno, često apsolutistički.

Oženio se iz ljubavi, uprkos protestima dela javnosti, dvanaest godina starijom Dragom Mašin, dvorskom damom svoje majke, a pristalice protivničke dinastije Karađorđević taj su brak iskoristile kao povod da ga ubiju.

Ova kobna ljubav začela se kad je kralj imao 19 godina. Dve godine kasnije, u proleće 1897, oni su postali ljubavni par. Izgleda da je ovoj vezi kumovao dr Vladan Đorđević, predsednik vlade. U onovremenim novinama pisalo je da je Đorđević bio „pravi i jedini provodadžija Dragi Mašin za kralja Aleksandra”.

Kraljica Natalija bila je upućena u ovu vezu. Onima koji su je upozoravali da bi iz nje mogao da se izrodi problem, odgovarala je: „Srpska posla! Kralj se zabavlja, a vi Srbi ispredate! To je prolazno.”

Ali kad je kralj u decembru 1899. godine saopštio nameru da se Dragom oženi, kraljica je promenila stav. Tada je, međutim, već bilo kasno.

Ženidbi se usprotivio i kralj Milan. Nazivajući Dragu „jednom kupljivom gospođom”, on je uputio sinu pismo koje je postalo prava poslastica za ondašnju evropsku štampu: „Ti treba da znaš da to što ti hoćeš da uradiš vodi Srbiju pravce u propast. Naša je dinastija izdržala do sada mnogi udarac sudbine, ali ovaj bi bio tako sudbonosan da se od njega ne bi nikad oporavila...”

S druge strane, Milutin Garašanin, strog i patrijarhalan, ocenjivao je da je Draga veoma otmena i da ozbiljnošću odlično „dopunjuje” kraljicu Nataliju, čiji je „ton bio familijaran, intiman”. Zato je Draga delovala uobraženo i zato je nisu voleli. „Ali je komično”, kaže Milan Stojimirović Jovanović, upravnik Arhiva Srbije, „da se baš iz toga, iz te nepopularnosti, rađala i misao da je ta hladna, odmerena, taktična, gorda, strpljiva i pamtljiva dama - nevaljala žena. Da je Draga volela da morališe i da pedagogiše, to je izvesno: ali joj je zato beogradsko društvo vratilo loptu: toj ženi, koja je braći i sestrama zamenila i oca i majku, toj moralistkinji, nakačen je rep...”

Kad je čuo da su neki njegovi ministri ubeđivali Dragu da ode iz zemlje i ostavi kralja, Aleksandar je izdao zvanično saopštenje o veridbi. Jedan hroničar beleži:

„Zatim je Njegovo veličanstvo kralj otišao u stan gospođe Drage, ali je tamo nije našao. Poslušavši ministre, ona se bila sklonila kod jedne svoje rođake sa namerom da otputuje isto veče. Kralj zamoli njenog brata narednika, pitomca Vojne akademije, da mu kaže gde je gospođa, izjavljujući da to očekuje kao budući zet.

On smerno odgovori da ga je sestra zaklela da ne kaže gde je; a na to mu kralj, kao vrhovni komandant vojske, zapovedi da odmah ode po nju i doveze je, dodavši da joj kaže da on neće otići iz njenog stana dok se ona ne vrati, ma koliko dugo trajalo. Na takav kategorički poziv i videvši kolika je ljubav i odlučnost kraljeva, gospođa se Draga vrati i sa blagodarnošću primi kraljevu ponuđenu ruku, pristavši da bude njegova verna i poslušna saputnica života.”

To saputništvo nije dugo trajalo. Ubijeni su tri godine kasnije u Majskom prevratu.

Uveče 29. maja, oko 23 sata, mrtvi kralj i kraljica prevezeni su običnim taljigama u pratnji odreda žandarma u Crkvu Svetog Marka i posle opela spušteni u grobnicu u kripti.

Momčilo Petrović