Nemačka je 6. aprila 1941. napala Jugoslaviju.
U ranim jutarnjim časovima avioni su najpre bombardovali Beograd, a potom i Kraljevo, Niš i druge gradove. Napad je počeo bez objave rata i označio početak Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji.
Jugoslavija je kapitulirala za samo 11 dana, a kralj i vlada napustili su zemlju tri dana ranije. Zemlja je raskomadana i podeljena između Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, s tim što su Srbiju okupirale Hitlerove snage.
Uprkos slomu države, brzo su se javile grupe koje su odbile da priznaju poraz. Neke od njih organizovala je Komunistička partija, a druge su nastale okupljanjem oko oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije koji su izbegli zarobljavanje.
U cilju gušenja ovog ustanka, Vrhovna komanda Vermahta i okupacione vlasti u Srbiji donele su niz naredbi koje su predviđale drastične kaznene mere. Ali već od kraja septembra 1941. represivne mere pretvaraju se u odmazdu nad celokupnim stanovništvom Srbije.
Ovi zločini inicirani su naredbom Adolfa Hitlera Vilhelmu Listu, izdatom 16. septembra 1941, „da se najoštrijim merama za duže vreme uspostavi poredak”.
Načelnik Vrhovne komande Vilhelm Kajtel istog dana je potčinjenima uputio ovo uputstvo: „Vođa je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku... Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna od 50 do 100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat.”
Dužnost opunomoćenog glavnokomandujućeg generala u Srbiji od 20. septembra 1941. vršio je general Franc Beme. On je praktično predstavljao celokupnu vojnu i izvršnu vlast.
Kako su prošli krvnici
Zločin bez kazne
Streljanjem u Kragujevcu rukovodio je više nego revnosno major Paul Kenig iz 717. divizije. On je preživeo rat, a šezdesetih godina je istraga protiv njega obustavljena. I onda mu se gubi trag.
Paul Hofman, koji je komandovao zloglasnom 717. divizijom, proveo je tri godine u zarobljeništvu, a potom živeo u Nemačkoj, ni od koga neuznemiravan.
General Beme je uhapšen i prebačen u Nirnberg. Kada je postalo izvesno da će biti isporučen Jugoslaviji, maja 1947. izvršio je samoubistvo skokom sa četvrtog sprata u istražnom zatvoru.
Generalfeldmaršal Vilhem List, koji je u Nirnbergu bio osuđen na doživotnu robiju zbog nezakonitih „akcija odmazde”, pomilovan je već početkom pedesetih.
Po njegovom naređenju, 22. septembra 1941. počela nemačka ofanziva protiv ustanka u Srbiji.
U naredbi je, između ostalog, stajalo: „Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Od cele Srbije treba stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo.”
Senka smrti nadvila se nad Kraljevom i Kragujevcom...
Ono što je nemačka vojska uradila u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od njenih najvećih zločina u Drugom svetskom ratu. Iako je te jeseni u Srbiji izvršeno nekoliko teških odmazdi nad nedužnim stanovništvom, streljanje u ovom gradu uzdiglo se do simbola svih tih stradanja.
Prvo je 10. oktobra glavnokomandujući okupacionih snaga u Srbiji, general Franc Beme, objavio da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika biti streljano sto, a za ranjenog pedeset talaca.
Zatim su partizani - ostaće nejasno da li su uopšte znali za prvu naredbu - 16. oktobra 1941. kod sela Ljuljaci, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, napali nemačku kolonu. Ubili su devet, a ranili 27 vojnika. Jedan od njih kasnije je podlegao povredama. Mrtvih je bilo i među partizanima.
Majoru Paulu Kenigu, nemačkom oficiru s najvišim činom u Kragujevcu, dostavljena je naredba da za odmazdu strelja 2.300 ljudi.
Streljanje je otpočelo u nedelju, 19. oktobra, u kragujevačkim selima Maršiću, Mečkovcu (danas Ilićevu) i Grošnici jer su, kako su Nemci govorili, bila ‚’leglo bandita’’. Tog dana ubijeno je 415 ljudi, ali je to bilo nedovoljno, pa je odlučeno da se streljanje nastavi u Kragujevcu.
Odmah uveče grad je blokiran, a u ponedeljak, 20. oktobra, izvršeno je hapšenje više hiljada građana. Skoro da niko nije ni pokušao da pobegne plašeći se posledica za svoje porodice, ali i zato što su Nemci vešto slagali da se sve ovo radi radi zamene ličnih karata. Taoci su zatvoreni u četiri topovske šupe na periferiji grada.
Ujutro, u 7 sati, 21. oktobra, Nemci su počeli da ih iz šupa u grupama odvode na streljanje. Do dva sata posle podne sve je bilo gotovo - u dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka ležalo je ubijeno više hiljada ljudi.
Nisu samo Nemci krivi
Nezaslužena smrt od starosti Marisava Petrovića
Kad je 20. oktobra 1941. u Kragujevcu prošao prvi talas hapšenja talaca koji će biti streljani, građane koji su izbegli nemačku raciju po gradu kupile su patrole 5. dobrovoljačkog ljotićevskog odreda, kojim je komandovao Marisav Petrović.
Ljotićevci su preuzeli zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Batinajući ih, doveli su ih do topovskih šupa, gde su bili zatočeni ostali Kragujevčani, i tu ih sa Nemcima - kojima je samo brojno stanje bilo važno! - razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce, na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Na ovome će posle rata, sve do današnjih dana, revizionisti istorije graditi svoju odbranu Marisava i ostalih ljotićevaca: navodno su mnoge izveli iz streljačkog stroja. Jesu, ali su ih zauzvrat namirili drugima!
U monografiji „Poruke streljanog grada” Branislava Božovića piše da su ljotićevci za razmenu davali „veliki broj Cigana, s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca”.
Novinarka Jovana Gligorijević, koja se kragujevačkim streljanjem posebno bavila, piše da su pokušaji da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura „završeni neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju ne samo posebne surovosti nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana.”
Kad su Nemci namirili svojih „sto za jednog” streljanjem 2.300 civila, ostalo im je oko 350 utamničenih Kragujevčana viška. Narednih nekoliko dana oni su sahranjivali mrtve, a ljotićevci su im naređivali da pretresaju tela i predaju im dragocenosti i novac.
Marisav Petrović 1945. uspeo je da pobegne na Zapad. Umro je tek 1974. u Minhenu.
Višak uhapšenih pedantni Nemci pustili su kućama, zadržavši 250 ljudi kao taoce „za svaki slučaj” i 200 ljudi koji su narednih dana sahranjivali streljane.
Mi danas raspolažemo podacima da je 21. oktobra streljano 2.264 ljudi. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, ali i Roma, čistača cipela, mlađih od 15 godina. Najmlađi je imao 11 godina.
Streljanje je preživeo 31 talac. Poslednji od njih preminuo je 2018. godine.
KRALJEVO
Streljanja nenaoružanih civila
U jesen 1941. ustanici su u okolini Kraljeva izveli brojne sabotaže, da bi zajedničke jedinice partizana i četnika, koordinisane iz zajedničkog štaba u Drakčićima, 4. oktobra zauzele vojne položaje na svim prilazima gradu. Uz podršku artiljerijskih oruđa, ustanici su započeli sa napadima na Kraljevo.
Kao odgovor na akcije snaga pokreta otpora, Franc Beme je uveo „mere pokajanja”, prema kojima se za svakog ubijenog nemačkog vojnika treba streljati 100 civila, a 50 za svakog ranjenog.
Nemci su prvo zatvorili radnike i službenike Fabrike aviona, a onda otpočeli sa hapšenjem civilnog stanovništva. Radnici i službenici fabrika, železničari i racijom sa ulica pokupljeni građani zatvoreni su u lokomotivskoj hali u krugu Železničke radionice, „lageru”.
Ostalo je jedno svedočanstvo iz tog doba:
„Kad su u okolini Kraljeva vođene bitke, nemačke vlasti u Kraljevu počele su da isteruju stanovnike iz njihovih kuća, sa ulica i radnih mesta i da ih zatvaraju u logor koji se nalazio u dvorištu fabrike vagona. Čete nemačkog Vermahta išle su od kuće do kuće i izgonile iz njih sve muškarce počev od 14-godišnje dece do 60-godišnjih staraca i još starijih. Sve te građane vodili su u manjim grupama kroz grad, sa rukama podignutim na glavu, potom u većim grupama i tako su ih saterivali u logor fabrike vagona...”
Vanredno stanje sa prekim sudom uvedeno je u Kraljevu 15. oktobra, a istog dana je počelo streljanje talaca.
U grupama od po 100 ljudi iz lokomotivske hale dovođeni su pred mitraljeze vojnika 749. pešadijskog puka 717. posadne divizije, od kojih su dve trećine činili Austrijanci. Taoci su naterani da kopaju rovove, ne sluteći da će to postati njihove rake.
Jedan od preživelih, Marko Slomović, ovako je svedočio:
„Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju. Bilo nas je oko 100. Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu. Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici. Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice... Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini, već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju. Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda... Sve nade u život odjednom su pale u vodu... Neki su izleteli iz našeg stroja i na nemačkom počeli da objašnjavaju da imaju malu decu, jedni su mirno čekali da im mitraljeska zrna prekrate život. Drugi su počeli da grde Nemce, da ih psuju, proklinju. Mitraljeski rafali prekinuli su sve to...”
Streljanje nenaoružanih civila trajalo je do 24. oktobra 1941. godine. Kustosi Narodnog muzeja Kraljeva utvrdili su broj od 2.190 ubijenih „ljudskim likom i imenom žrtve”. Ukupan broj streljnih, dakle, veći je od ovog.
General Beme je 20. oktobra 1941. izdao dnevnu naredbu u kojoj je pohvalio nemačke jedinice koje su u Kraljevu učestvovale u masovnom zločinu: „Svim oficirima, podoficirima i ljudstvu koji su učestvovali u ovim uspešnim poduhvatima odajem priznanje. Napred na nova dela. Beme.”
"PONOSAN NA ČINJENICU DA U PREMIJERU ORBANU IMAMO ISKRENOG PRIJATELJA" Predsednik Vučić se oglasio iz Budimpešte posle sastanka s mađarskim premijerom (foto)