ISTORIJA IZBORA U SRBIJI: „S kakvim ćemo obrazom izaći pred narod”

Izbori se u Srbiji održavaju još od početka 19. veka, ali u početku se poslanici u Skupštini nisu birali glasanjem, već su bili pozivani od strane vladara. Skupštine su se tada održavale pod vedrim nebom, a prisustvovalo im je i po nekoliko hiljada ljudi.

„На височајше позвание, да свако село за себе изабере посланика к предстојећој главној Скупштини, изабралисмо ми доле потписани сељани села Лознице, Атенице, Кулиноваца, Дрвара, Видове, Придворице и Бјелине, согласно између нас, кмета Илију Лазовића из Лознице, којег шаљући на Скупштину у Крагуевац ополномошчавамо да он за нас на Скупштини говори, и одговара, и што год он рекне, на то и ми сви пристајемо, и за нас и за наше потомство; и готови смо на исто и заклетву нашу положити, како ћемо и ми и потомство наше све оно вјечно и непоколебимо набљудавати и держати.

Дано у Чачку, 7-го јануарија 1830 года.” (следе потписи сељана)

Nameštaljke

Ustavom koji je donet 1869. godine, na skupštini u Kragujevcu - namerno daleko od prestonice - započeo je pravi parlamentarni život u Srbiji, jer su narodne skupštine, sve do tog ustava, imale saborni karakter.

Poslanici, prvi put u srpskoj istoriji, odrediše opšte pravo glasa za svakog Srbina „koji je punoletan i plaća danak”, i za svoj trud dobiše „na ime dijurme po 15 groša dnevno”. Skupština se imala birati na svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan: izbori počinju u osam ujutru, kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće „između sebe” članove biračkog odbora, svaki birač će „javno kazati” koga hoće za poslanika, biranje će se vršiti „neprestano do zalaska sunca”, birački odbor će zatim „sašiti sve tabake redom”, a „na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio”. Bilo je određeno da „za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici i oni koji u činovnički red spadaju, kao penzioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase”, a ni vojnici „bilo kog čina”.

Vrlo lep zakon, „jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu”, ali... kako je to zaista izgledalo „na terenu”, opisuje čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

„Izbori u srezovima su zavisili od policije. Povernici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima, u ono mesto koje bi sreski načelnik tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i Knezu.”

„U selima, gde je narod još poštovao vlast”, nije bilo problema, ali u varošima „vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka”, piše Jovanović.

Na izborima u Beogradu 1871. kandidat opozicije Aćim Čumić - po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda, sada poznato po oronulom tržnom centru - umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali su „rezervne biračke trupe”, i kako piše Jovanović, „nadglasan je palilulcima (ljudi koji su palili i gasili ulične fenjere, prim. aut.) i noćnim čuvarima, koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga glasovi koji su padali na Aćima Čumića beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca, koji je bio vladin pristalica.”

„U Smederevu jedna polupijana rulja, naoružana batinama, krstarila je po varoši, i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije: to su bili pravi sopadžijski izbori”, piše dalje Jovanović.

Nepismeni birači

Ustavom iz 1888. godine uvedeno je tajno glasanje kuglicama zbog velikog broja nepismenih birača.

- To je učinjeno na osnovu Ustava iz decembra 1888. u kojem se kaže: „Izbori narodnih poslanika su neposredni. Glasanje je tajno i vrši se kuglicama.” Zanimljiva je i odredba u ovom ustavu koja kaže da svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod, a ne samo one koji su ga izabrali, kao i odredba da birači ne mogu davati ni narodni poslanici primati zapovedna i obavezna uputstva.

A upravo su kuglice lepo poslužile za izborne mahinacije. Tako su čuvari izbornih kutija znali da slažu za koju stranku čuvaju kutije kako bi dobili veći broj glasova, a pravili su i rupe u kutijama kako bi kuglice iz njih ispadale i onda se mogle iskoristiti za nekog drugog kandidata.

Pravo glasa u to vreme imali su samo muškarci, Srbi koji su navršili 21 godinu i koji su plaćali porez na imanje, rad ili prihod. Da glasaju nisu mogli žene, pripadnici nacionalnih manjina, oficiri, podoficiri, vojnici, lica na robiji, osobe pod starateljstvom i oni osuđeni na gubitak časti. Zapravo, ogroman broj građana nije imao pravo glasa.

Ustavima iz 1888. i 1903. odlučeno je da se Narodna skupština sastoji samo od biranih poslanika. No, ni tada kralj nije bio u obavezi da imenuje ministre iz sastava Narodne skupštine, tako da su se vlade u realnosti uglavnom sastavljale na dvoru. Vladar je takođe imao mogućnost da saziva, raspušta Skupštinu i organizuje izbore.

Narodni front

- Glasanje s kuglicama u kutijama zadržalo se sve do pedesetih godina 20. veka. Komunisti su 1945. biračko pravo dali ženama, licima pod uniformom i drugim kategorijama kojima je ranije bilo zabranjeno da glasaju. Kad su gumene kuglice izbačene iz izbornog procesa, ostale su glasačke kutije u koje su ubacivane liste sa zaokruženim kandidatima. Pod komunistima, s obzirom na to da nisu postojale političke stranke osim komunističke, radilo se o glasanju, a ne i biranju, a vraćanjem na višestranačje u Srbiji ponovo se može govoriti o biranju - kaže prof. dr Momčilo Pavlović, istoričar i direktor Instituta za savremenu istoriju.

Tek posle Drugog svetskog rata izborno pravo je postalo opšte za sve punoletne građane Srbije, uključujući i žene, ali i maloletne partizanske borce.

- Mogli su sa 12-13 godina uz obrazloženje - ako su u ratu mogli da nose oružje i da pucaju olovnim, mogu sada i da glasaju gumenim kuglicama - pojašnjava profesor Pavlović.

„Prvi demokratski izbori”, odnosno „višepartijski” parlamentarni izbori održani su 11. novembra 1945. u posleratnoj FNR Jugoslaviji. Političke stranke iz predratnih vremena - Demokratska, Narodna radikalna i Savez zemljoradnika - nisu se prijavile na izbornu listu, tako da se glasalo samo za Narodni front, odnosno za Josipa Broza Tita.

- Međutim, na izbore nisu mogli saradnici okupatora, odnosno pojedini pripadnici desetina prokazanih organizacija, a iz biračkih spiskova je izbrisano 194.158 ljudi. Izborni dan je u mnogim mestima obeležila gotovo praznična atmosfera. Na glasanje se dolazilo organizovano uz pesmu, a ispred pojedinih birališta se zaigralo i kolo - kaže naš sagovornik.

Tada su se javili „ćorava kutija” i gumene glasačke kuglice s državnim grbom. Ona je bila alternativa glasačkim listićima, jer je nepismenost i dalje bila ogromna. Na biralištima su bile dve „ćorave kutije”. Jedna „za” i druga „protiv”. Prilikom glasanja, birači su dobijali gumenu kuglicu promera jednog centimetra, koju su spuštali u jednu od kutija zavlačeći ruku do lakta. Glasačke kutije su bile dovoljno duboke da niko nije mogao da dohvati dno, čime je eliminisana mogućnost da glasač izvuče neku kuglicu. Na kraju bi birač pokazao otvorenu šaku izbornoj komisiji kao dokaz da je kuglicu spustio u jednu od kutija, odnosno da je glasao. U kutijama koje su bile „protiv”, dno je bilo drveno kako bi se čulo ko je glasao protiv. Posle prebrojavanja kuglica Narodni front, odnosno Josip Broz, odneo je pobedu.

Zahvaljujemo prof. dr Momčilu Pavloviću, direktoru Instituta za savremenu istoriju, na pomoći

Priredili Ivana Žigić, Ivan Čorbić