Pr­vi sr­p­ski usta­nak ni­je bu­k­nuo izne­na­da. To­kom 1803. na­ve­li­ko su se dr­ža­li sa­sta­n­ci me­đu sr­p­skim ugled­ni­ci­ma, skla­pa­ni do­go­vo­ri i po­la­ga­ne za­kle­tve,
a Đo­r­đe Pe­tro­vić se u Ze­mu­nu ra­spi­ti­vao za mo­gu­ć­nost ku­po­vi­ne ve­će ko­li­či­ne ba­ru­ta i olo­va

Vladimir Ćorović u kapitalnom delu „Istorija Srba” beleži da je knez Aleksa Nenadović u to vreme uputio u Zemun jedno pismo tamošnjem austrijskom komandantu majoru Mitezeru. Obaveštava ga da su „Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe”, i moli ga „da spremi džebane i oficira, a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo”. I zaista, zbog srpskih intriga, između Aganlije i Kučuk Alije došlo je do krupnih sukoba, u kojima je bilo mrtvih među pristalicama obe strane...

Seča knezova

Ovo je pismo, međutim, palo u ruke dahijama i otvorilo im oči. „Dotle zavađeni”, piše Ćorović, „oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima... S toga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođe i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim, Hadži Đera i drugi - ukupno oko 70 njih. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi da gine zbog onog zemunskog pisma.”

ustanak-glavna-fotka.jpg
Foto: Printscreen

Zanimljivo je da Turci Karađorđa Petrovića uopšte nisu smatrali opasnim, pa je tako izbegao pogubljenje. Dahije su se, naime, više bojale uglednih Srba iz Posavine i okoline Beograda i Valjeva jer su ovi uživali najveći ugled u narodu, i uz to održavali i veze sa Austrijom. Zato su se lično prihvatili komande njihovim pogubljenjima, a na Karađorđa su poslali nedisciplinovanu grupu običnih vojnika. Karađorđe ih je sa svojim momcima sačekao u Topoli i neke pobio, a ostatak rasterao. Odmah potom napustio je kuću i i otišao u šumu kod svog starog prijatelja hajduka Stanoja Glavaša.

Tragično kajanje

Samo nekoliko meseci kasnije, posle prvih ustaničkih uspeha, Teodosije se pokajao. Počeo je da voždu osporava prvenstvo, tražio je da Karađorđe sam plati barut za ustanike, kad je već vođa; a i pokazao se loše u komandovanju u nekim borbama. Na skupštini ustaničkih vođa u Ostružnici maja 1804. godine zapodela se oštra svađa među njima dvojicom, a onda je Teodosije prvi potegao pušku. Promašio je Karađorđa, a ovaj je oteo kuburu od Stanoja Glavaša, i Teodosija ranio.

„Kojekude, po duši te!”, opsovao je svog ranjenog protivnika. „Kad si ti znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio da se ovoga posla primam”, rekao je Teodosiju, kojeg su još živog odneli u Orašac, gde je umro.

Beseda Hadži Ruvima

foto: Printscreen

Uveren sam da će doći dan kada će Srbin opet imati svog kralja, koji će nas sve pod istu krunu sabrati. A kruna neće biti od zlata i dragog kamenja, već izlivena od oružja kojim smo slobodu izvojevali. Takav vladar, koji neće za sebe bogatstvo sabirati, već o svom narodu svesrdno brinuti i koji će poštovati i ovozemaljske i još više Božije zakone, biće sposoban da Srbe od svake sile odbrani i obezbedi procvat države. Dok budemo imali takvog poglavara, biće dobro. Ukoliko pak dođe neko bez hrišćanske svesti i bez Božijeg straha, slatkorečiv, pohotan i samoljubiv, taj će gledati da samo svoje strasti zadovolji. Ukoliko takvom poverujemo i prepustimo da nas takav vodi, proći ćemo još gore nego pod Agarjanima (Turci i muslimani, nazvani po jednom arapskom plemenu, prim. ur.). Bog će nas staviti na velika iskušenja što takve vođe sa željama da postanu bogovi na zemlji podržavamo. Zato, ako ikada budete u prilici da sebi u ovozemaljskom životu vođe birate, činite to sudeći po njihovim delima, a ne po rečima. Đavo je otac laži, koga samo uz Božiju pomoć možemo pobediti.

Karađorđe je za vođu ustanka izabran na zboru održanom u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na Sretenje 1804. god. Taj skup, kojem je prisustvovalo tristotinak ljudi iz Topole i okoline, doneo je odluke dalekosežnog značaja za celu Srbiju. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko Petrović. Na ovu vest diglo se stanovništvo i sa one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i sa one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.

Izbor vođe

U Marićevića jaruzi, vođstvo ustanka prvo je bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, poznatom hajdučkom harambaši koji je već imao četu iskusnih boraca. Ali Glavaš je odbio, objašnjavajući da njegovo vođstvo narod ne bi dobro prihvatio. Tvrdio je da će narod reći: „U hajduka niti ima kuće ni kućišta, i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju.”

Posle toga, uloga vođe ponuđena je knezu Teodosiju Marićeviću iz Orašca. Ali ni on nije hteo. Bojao se neuspeha:

„Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje; ali ko će knezovima pomoći ako se vrate Turci?”, pitao je on.

Tada se opet za reč javio Stanoje Glavaš i predložio čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan - Karađorđa.

Preludij:

1801: Ubistvo Hadži Mustafa-paše i preuzimanje vlasti dahija u Beogradskom pašaluku.

1803: Seča knezova - krvavi obračun dahija sa srpskim prvacima.

14. februar 1804: Skupština u Orašcu i izbor Karađorđa za vođu ustanka.

dahias---mustapha-pasa.jpg
Foto: Printscreen

Početak i usponi:

Februar-mart 1804: Prve pobede ustaničke vojske - oslobođeni Rudnik, Smederevo i Beograd.

1804: Haos u Osmanskom carstvu i pregovori sa Bećir-pašom.

1805: Pojava Hafiz-paše i poraz njegove vojske na Ivankovcu.

1806: Velike osmanske vojske kreću prema Srbiji - bitke na Mišaru i Deligradu.

decembar 1806: Ičkov mir - delimična srpska autonomija.

Rat sa Rusijom i osmanske ofanzive:

1807: Rusko-turski rat i odbijanje Ičkovog mira od strane Srba.

1807: Oslobođenje Beograda i zajedničke srpsko-ruske pobede.

1809: Oslobođena cela teritorija Beogradskog pašaluka i delovi susednih oblasti.

1809: Srpski poraz na Čegru i prekid saradnje sa Rusijom.

1812: Bukureški mir - Rusija priznaje osmansku vlast nad Srbijom, ali sa odredbama o srpskoj autonomiji.

Kraj ustanka i egzodus:

1813: Osmanska ofanziva i pad svih srpskih uporišta.

Septembar 1813: Prelazak Karađorđa i vođa ustanka u Austriju i Rusiju.

Pri­re­di­li Mo­m­či­lo Pe­tro­vić i Ivan Čorbić

Bonus video:

03:12
OVDE JE PROGOVORILA ISTORIJA NA SAV GLAS! Na livadi u Kragujevcu donet je Sretenjski ustav (KURIR TELEVIZIJA) Izvor: Kurir televizija